Kontrabasista Čarli Hejden, živa ikona svetskog džeza, nastupiće na 26. Beogradskom džez festivalu 29. oktobra u Domu sindikata. Dobitnik je tri Gremija, a još više od deset puta nominovan je za istu nagradu. Krajem pedesetih godina prošlog veka započeo je dugu, plodnu i inovativnu saradnju sa saksofonistom Ornetom Kolmenom, potom je radio u triju i kvartetu Kita Džereta (1967–1976), osnovao politički motivisan Liberejšn mjuzik orkestra (Liberation Music Orchestra) (1969) i Čarli Hejden kvartet vest (Charlie Haden Quartet West) (1986) – jedan od najpopularnijih akustičnih džez sastava svih vremena. Beogradski koncert kvarteta poklapa se sa objavljivanjem novog studijskog albuma, prvog posle 10 godina.

Kakav je izazov svirati skoro dve i po decenije sa istim muzičarima?

Ne radi se o izazovu, u pitanju je zadovoljstvo. Zajedno smo muzički odrasli, oni su među najboljim muzičarima na svetu. Misija benda je oduvek bila da sviramo divnu muziku. Moj radni prostor je ispunjen pesmama, među kojima sa suprugom Rut Kameron, producentom i menadžerkom, pronalazim one koje ćemo svirati, a i svi članovi kvarteta doprinose originalnim kompozicijama. Sva ta muzika je lepa – želimo da komuniciramo lepotu.

Na novom albumu ima mnogo pevačica...

Kada sam pre godinu dana nastupao u njujorškom klubu Blu nout u duetu sa Kenijem Baronom, moj izvršni producent Žan Filip Alar se zatekao u publici, prišao mi je i predložio da snimam novi album sa Henkom Džonsom. Ubrzo smo počeli da radimo na tome, a Alar je već imao novu ideju – da ponovo snimam sa Kvartet vestom. To se poklopilo sa mojim planom, pošto se bliži 25. rođendan sastava. Želeo sam da radim sa pevačicama, a on se složio da je ideja sjajna: „Sada samo odaberi svoje omiljene pevačice!“, rekao mi je. I ja sam sastavio spisak: Dajana Krol, Nora Džons, Melodi Gardo, Kasandra Vilson, Rene Fleming i Rut. Album izlazi ovih dana i, po Alarovoj ideji, nosi ime „Sofisticated Ladies“.

Rene Fleming jedina nije iz džez sveta. Da li vas je na nju uputio Bred Meldau, koji je sa njom nedavno sarađivao i sa kojim vi često svirate?

Ne, ja volim klasičnu muziku od malih nogu. Imam mnogo omiljenih pevača. Volim Elizabet Švarckof, Džesi Norman, Kiri Te Kanavu, kao i Rene Fleming. Upoznao sam je tokom devedesetih, na jednoj dodeli Gremi nagrada. Sedela je ispred Rut i mene u publici. Obratio sam joj se, a ona mi je rekla da je moj veliki fan – ideja da nešto radim sa njom datira još od tada.

Nedavno ste posle dužeg vremena objavili album sa Kitom Džeretom, ovog puta u duetu...

Švajcarska televizija je snimala dokumentarac o mom životu pod nazivom „Rambling Boy“, intervjuišući muzičare sa kojima sam radio. A mene su ranije snimali za film „The Art Of Improvisation“ o Kitu Džeretu, pa sam ga ja upitao da li bi mi uzvratio uslugu. „Da, voleo bih to“, rekao je. Takođe je poželeo da i ja dođem, da nas snime zajedno, a Rut je rekla: „Stavi kontrabas u kola!“ „Zašto?“ „Samo ga stavi u kola.“ „Da, draga.“ Kada je Kit otkrio da imam bas u kolima tražio je da ga iznesem. Pa smo zasvirali pred kamerama i on je uzviknuo: „To je to! Snimaćemo album!“ Tako je počelo. Nastavili smo tamo gde smo stali pre 34 godine.

Bili ste među učesnicima prvog Njuport džez festivala u Beogradu, sa kvartetom Orneta Kolmena. Sećate li se tog vremena?

Naravno, bilo je to 1971. godine. Nikad neću zaboraviti, pošto sam u Portugalu bio uhapšen! Nastupali smo u četrnaest zemalja, u istom paketu su bili Djuk Elington, Majls Dejvis sa Kitom Džeretom i The Giants of Jazz. Rekao sam Ornetu da ne želim da sviram u Portugalu zbog toga što je na vlasti fašistička diktatura. „Pa, moramo da sviramo“, odgovorio je. „A ti ako hoćeš, razmisli šta bi mogao da uradiš po tom pitanju.“ Odlučio sam da numeru „Pesma za Čea” („Song for Che“) posvetim pokretu za oslobođenje Angole i Mozambika, u to vreme portugalskih kolonija, a policija me je sledećeg dana uhapsila. Bilo je to zastrašujuće iskustvo. Konačno su ipak shvatili da to predstavlja loš publicitet, pa su me oslobodili.

A Beograd? Sećate li se Beograda?

Beograd mi je ostao u posebnoj uspomeni zbog susreta sa Djukom Elingtonom na recepciji hotela. Prišao sam mu, predstavio se i rekao mu: „Volim vašu muziku i želeo bih da vam poklonim ovaj album“. U rukama sam držao prvu ploču „Liberejšn mjuzik orkestra” a on je rekao: „Oh, ovo je divno! Ja sam već nabavio ovaj album!“ To je učinilo da se osećam sjajno.

Ornetova kompozicija „Lonely Woman“ je i u vašem repertoaru…

Pa, to je predivna pesma. Posebno je uzbudljivo kad je sviram sa Ornetom, pošto ju je on napisao. A sviramo je i sa Kvartet vestom: veoma je važno da sviraš muziku koja te inspiriše, a ta pesma stvarno inspiriše!

Nastupali ste ovde pre pet godina, kada ste dizali glas protiv Buša. Kako vidite dalji angažman ovog benda?

Pa, ako Obama ne bude radio bolje, možda ćemo morati da napravimo novi album...

Novi projekti?

Mislim da je duet sa Henkom Džonsom, koji smo snimali neposredno pred njegovu smrt, čak bolji od našeg prethodnog albuma „Steal Away“, za koji smo dobili Gremi nominaciju. Henk je bio jedan od najdivnijih ljudi koje sam ikad sreo, i veličanstven muzičar. A produkcija ECM snimila je nastupe kvarteta sa Lijem Konicom, Bredom Meldauom i Polom Moušnom prošlog decembra u klubu Birdland, što će biti objavljeno krajem sledeće godine.

Da li imate neku još uvek neispunjenu želju?

Oduvek sam se radovao snimanjima. Praviti novu muziku je sada teško, jer su produkcije ploča počele da propadaju zbog daunlodovanja. U Americi ne možeš da kupiš album u prodavnicama ploča, jer prodavnica više nema – jedini način je da ga naručiš putem Amazona. To je veoma tužno. Ali, ne predajem se. Želim da snimam i dalje i znam da će se to i dešavati u budućnosti.

Vojislav Pantić