Pokušaj sastavljanja male istorije događaja starog skoro četiri decenije, sa oskudnim press clippingom i fragmentalnim sećanjima nekadašnjih organizatora, novinara i publike predstavlja nezahvalan, ali izazovan posao. Koliko god truda uložio, hroničar nema pravo da misli da je dostigao apsolutnu istinu, već mora da moli arhivare i svedoke da svojim dokumentovanim sugestijama poprave postojeći rukopis.

Jedna zemlja koja se geografski i politički našla između Istoka i Zapada dobila je privilegiju da bude Istočni prozor u Zapadni svet, a da je dugo zadržala svu naivnost i nevinost. Dok su nas posećivali Đina Lolobriđida (Gina Lollobrigida), Alfred Hičkok (Alfred Hitchcock), Ela Ficdžerald (Ella Fitzgerald) i Luj Armstrong (Louis Armstrong), mislili smo da je to normalno, doživljavajući svoju zemlju kao deo sveta i svoj grad kao metropolu, a da nismo bili potpuno svesni šta nam se dešava. I dok je razvijeni svet uvek formu stavljao bar u istu ravan kao sadržaj, ovde se forma veoma malo poštovala, posebno ako bi bio postignut zadovoljavajući sadržaj.

Beogradski džez festival je pun takvih primera. Osim u slučaju prvih izdanja kada je bio filijala Newport Jazz Festivala (što znači da su svi bitni troškovi bili pokriveni inostranim novcem), festival je uvek do poslednjeg dana vodio donkihotovsku bitku obezbeđivanja budžeta za planirani program. Spisak učesnika se ponekad menjao u poslednji čas, posle štampanja programa. S druge strane, ni danas nije jasno kako se desilo da 1979. godine bude preskočen 9. i bude najavljen 10., jubilarni, festival, pa da potom više niko ne ospori novo brojanje sve do obnavljanja festivala 2005. godine. Desilo se, konačno, da se u arhivi TV Beograd zaturi gomila snimljenog materijala zbog očajno vođene evidencije (npr. snimak The Giants of Jazz iz 1971. godine skupljao je godinama prašinu među policama u Košutnjaku pošto niko nije ni pomišljao da proveri traku zavedenu pod neobećavajućim naslovom „Povratak džezu“), ali i da se gomila traka presnimi zbog nemaštine i „važnijih potreba“. No, šta je tu je. Još uvek ima dovoljno sačuvanih fakata da se nekako složi priča...

Prvi Newport Jazz Festival u Beogradu održan je od 31. oktobra do 3. novembra u Domu sindikata. Ova manifestacija predstavljala je kulminaciju jednog ciklusa u radu Doma omladine, gde su se od prvih dana zatekli ljudi sa jasnim afinitetom prema džezu, bilo da su u kući bili formalno zaposleni, kao urednik programa Milan Šević, bilo da su kuću osećali kao treći dom, poput tadašnjeg novinara Tanjuga Aleksandra Živkovića. „Dom (omladine) je“, kako je kasnije pisao Svetolik Jakovljević, „preuzeo štafetu džeza od Udruženja džez muzičara, koje je, osnovano 1953., bilo glavni činilac u džez događanjima ranijih godina.“ U maju 1968. godine oprobana je Velika dvorana Doma omladine, programom „Džez i lirika“, kojom prilikom su svoju poeziju kazivali Matija Bećković i Brana Petrović, u pratnji kvinteta Instituta za džez iz Graca. Potom su organizovani sporadični koncerti umetnika iz inostranstva, u okviru programa „Podijum džeza“. Kada je krajem 1969. godine u Beograd došla Sara Von (Sarah Vaughan) – koja je umela da prepozna glad publike i odlučila da, iako nezadovoljna zvukom, ne napusti salu već mirno završi koncert bez pomoći ozvučenja – bilo je jasno da je Beograd zreo da dobije pravi festival džeza.

Seme saradnje producenta Džordža Vina (George Wein) i američkog Stejt departmenta u pogledu promocije džeza u zemljama Istočnog bloka i u Jugoslaviji, posejano je još 1958. godine. Vin je tada posetio Jugoslaviju, Poljsku, Mađarsku, Rumuniju i Čehoslovačku, kako bi sastavio najbolji internacionalni bend sa ovih prostora za nastup na njegovom Newport Jazz Festivalu. Prvobitno je želeo da bend nazove Tower of Babel (Vavilonska kula), ali se potom odlučio za konvencionalnije i manje intrigantno ime Newport International Youth Band. Posle uspešnog nastupa, Stejt department se zainteresovao za ovaj projekat i predložio Vinu da odvede sastav na Svetski sajam u Briselu, prihvatajući pokrivanje svih troškova.

Tokom šezdesetih godina, džez se našao kao posebno pogodan umetnički aspekt za različite političke ciljeve američkog predsednika Ričarda Niksona (Richard Nixon) i njegovog državnog sekretara Vilijema Rodžersa (William Rogers). U zemlji, pomaganje džeza označavalo je borbu za prava Afroamerikanaca, posebno značajnu u godinama posle atentata na Martina Lutera Kinga (Martin Luther King), 1968. godine. Iste godine, nemiri u zemljama Istočnog bloka povoljno su uticali na otvaranje naroda ovih zemalja prema Zapadu. Konačno, propaganda muzike i džeza kao stila koji lako probija etničke granice, mogla je da predstavlja svojevrsni balans ratnim dejstvima na Dalekom istoku. A posredno, Sjedinjene države su imale plan da preko kulturnog otvaranja putem džeza, zapravo otvore vrata novom tržištu. Dvojica vodećih političara bili su, svakako, pravi ljudi za ovakve akcije: Nikson je voleo džez i pomalo svirao klavir, a Rodžers bio poznat po zalaganju za ljudska prava, još iz vremena kada je u Ajzenhauerovoj (Eisenhower) administraciji radio u ministarstvu pravde.

Potrebno je još bilo da se Stejt department odluči na obimniju saradnju sa privatnim sektorom, što se nije često praktikovalo. Konačno, na inicijativu Marka Bi Luisa (Mark B. Lewis), direktora biroa za edukativne i kulturne prezentacije, pod izgovorom smanjivanja vladinih troškova, Stejt department je prihvatio partnerstvo sa firmom Festival Productions.

Newport Jazz Festival je pripadao grupi konvencionalnih festivala, koji nisu bili omiljeni među pobunjenicima poput Čarlsa Mingasa (Charles Mingus), Majlsa Dejvisa (Miles Davis) ili Orneta Kolmena (Ornette Coleman). Zanimljivo je, međutim, da je većina tih pobunjenika rado prihvatila da pod firmom „Newport Jazz Festival“ ode na daleki put evropskog Istoka. Kao nikad ranije, ka istom cilju je konvergirao interes Stejt departmenta, muzičara i publike.

Prva turneja organizovana je 1970. godine. Prvobitno je među učesnicima bio planiran pijanista Bil Evans (Bill Evans), ali je uhvaćen na aerodromu Kennedy i, potom, optužen zbog posedovanja heroina, pa je umesto njega u paket uskočio Erl Fata Hajns (Earl Fatha Hines). Hajns je prvo nastupio u Bukureštu, a potom se u Beogradu pridružio Čarlsu Mingasu i Aniti O Dej (Anita O’Day). Dva meseca ranije, Politika je pod naslovom „Njuport džez festival u Beogradu?“, pisala o ponudi Vina „Beogradu, Domu omladine i impresariju Aleksandru Živkoviću“. Ipak, za početak je održan samo jedan koncert sa tri učesnika, kao prvi korak pred ambiciozniji poduhvat.

Koncert u Beogradu najavljen je za 6. novembar, kao „Koncert sa Njuport džez festivala 70 – najveći koncert džeza ikada održan u Beogradu!“. U oglasu tog naslova objavljenom u Politici 3. novembra stajalo je da će u Velikoj dvorani Doma sindikata nastupiti Anita O Dej, Trio Bila Evansa i Kvintet Čarlsa Mingasa, da bi već sledećeg dana u novom oglasu umesto Trija Bila Evansa stajalo „Earl Hines Quartet sa voc. Narva Josie“. Ovaj dan ostaće zauvek u sećanju Dragutinu Guti Grdaničkom, legendarnom voditelju programa na Beogradskom džez festivalu, kao i neka limuzina, u kojoj se vozio ulicama Beograda sa Džordžom Vinom i Anitom O Dej. Dvorana je bila ispunjena do poslednjeg mesta (1700 ljudi), a potom su narednih dana emitovani snimci na radiju i televiziji. U organizaciji, Festival Productions su sarađivali sa Domom omladine Beograda i Aleksandrom Živkovićem. Vin se uverio da u Beogradu postoje partneri sa kojima može da sarađuje i interesovanje publike za muziku koju želi da predstavi. Festival je mogao da počne.

(nastaviće se...)

Vojislav Pantić