У недељи за нама пред биоскопско гледалиште изашла су два нова домаћа филма „Тhe Bоx“ и „Практичан водич кроз Београд са певањем и плакањем“, са којима су се, достојанствено и сасвим успешно, представила два дебитанта у форми дугометражног играног филма: редитељка Андријана Стојковић, већ добро позната и као врсан документариста, и редитељ Бојан Вулетић, доскорашњи асистент у филмовима „Клопка“, „Кордон“, „Муње“ и сценариста „Љубави и других злочина“.

 Иако су и естетски и стилски међусобно различити, ова два филма осим чињеницa да су оба дебитантска и да су прошли кроз вишегодишњи продукцијски пакао, везује још једна, и то кључна, карактеристика. И један и други о Београду и Београђанима говоре са пуно љубави. Представљају град и његове грађане другачије (позитивније) од многих домаћих филмова у последње време. Портретишу Београђане и становнике ове земље као помало откачене, „блескасте“ људе, које кроз живот више води слабо контролисана емоција неголи рацио, са чиме ће се гледаоци лако сложити и идентификовати.

„The Box” Андријане Стојковић (сценарио писали Андријана и Славољуб Станковић према истоименом Станковићевом роману) непретенциозан је а рафиниран, естетски култивисан и стилски доследан мали црно-бели филм двоструког (паралелног) наративног тока у којем, кроз готово експерименталну игру квазидокументаристичке и игране форме у камерној атмосфери, ауторка суптилно и ненаметљиво гради прилично снажну емоцију. Ону која се постепено рађа кроз причу и директне исповести три млада Београђанина различитих ћуди, образовања и младалачких хтења, који раде као пакери у амбасадама и директних (паралелних) исповести „спакованих“ – иностраних дипломата који су у време распада Југославије (1992), увођења санкција и виза и праскозорја рата, са свим својим стварима дигли сидро из Београда. Једна рокерска, навијачка и студентска младост је прекинута, а дипломатска каријера, уз велико „so sorry“, само је измештена на друго место. Остаје та велика, метафорична кутија. Херметички затворена, да се из ње нигде још дуго не може изаћи. Остаје тај осећај базичног емотивно-културолошко-цивилизацијског неразумевања између нас и њих...

 Читавој атмосфери филма у којем преовладавају бели тонови веома је допринела фотографија сниматеља Душана Јоксимовића, глумачка игра Ивана Ђорђевића (рокер), Слободана Негића (успешан студент) и Марка Јанкетића (ирационално пасионираног навијача „Звезде“), као и добро уклопљена музика бендова „Дарквуд даб“, „Велики презир“, „Казна за уши“...

Вулетићев „Практичан водич кроз Београд са певањем и плакањем“, омнибус филм само једног аутора, сачињен од четири филмске целине и епилога, управо је то што му и наслов сугерише. Филм о Београду и Београђанима, у којем се и пева и плаче. У којем се рађају љубави, открива како се љубе Францускиње и Американци, како се венчава са Хрватом и како се Турчину објашњава шта значи севдах а шта дерт.

Христина Поповић и Леон Лучев у остварењу Бојана Вулетића

 Другим речима, Вулетићев филм (сценарио писао заједно са Стефаном Арсенијевићем) прилично је забавна романтична комедија симпатичне идеје. Прави мали европски филм, продукцијски упакован и утегнут по свим тренутно важећим европским фондовским стандардима. С друге стране и довољно је аутентичан, те му се не може много замерити то што се на тренутке у њему може препознати и свесна ауторова калкулација и покоја вештачка конструкција.

Кратки филмови: „Заљубљивање“ (Жили Гаје, француска гитаристкиња, и поново изврстан Марко Јанкетић као њен домаћин и пратилац), „Криза“ (Анита Манчић, музички организатор на Коларцу, и Жан-Марк Бар као кувар у америчкој амбасади, што се лажно представља као дипломата), „Прељуба“ (Нада Шаргин као хотелска собарица и Баки Даврак као турски бизнисмен који не зна шта га је то снашло у Београду) и „Венчање“ (одлични Христина Поповић и Леон Лучев као српски и хрватски полицајци који ступају у брак), у омнибус целину упаковани су уз помоћ неколико интересантно смишљених и духовито постављених певачких везивних ткива, што доприноси ведрини филма.

У знак добродошлице странцима пева хор стјуардеса, у знак њихове безбедности у гостопримљивом Београду певају полицајци, а у знак домаћинског односа према гостима запеваће и хор собарица. Опроштајни поздрав и позив да нам опет дођу у госте, својом песмом ће одаслати затворски робијаши, јер драги страни гости дођу код нас и оду, а емотивно експлозивни Београђани остају срећни у свом малом затвору смештеном у предворју Европе.

Осим што је ведар, Вулетићев филм има и ону фину дозу самоироније и добронамерног смеха на сопствени рачун, што је и иначе особина Београђана. Ова симпатична разгледница из Београда коју шаљемо Европи изврсно је снимљена захваљујући директорки фотографије Јелени Станковић...

Наравно, и „The Box“ и „Практичан водич...“ нису филмови без мана, али су им врлине довољно јаке да им мањкавости можемо прогледати кроз прсте. У име љубави према Београду и Београђанима и у име лепезе емоција коју и један и други филм поседују.