Иако је најчешће на ивици оног што се зове злоупотреба теме – теме проблема геј популације, теме последњег рата, утицаја цркве, чак и нараслог хулиганства... – сценаристи и редитељу филма „Парада” Срђану Драгојевићу мора се признати једно. Кроз употребу плитког, повремено чак и приземног хумора пласираног најчешће само кроз добру фору и брзи штос, постигао је жељени циљ. Без великих уметничких претензија, направио је сасвим гледљив, ритмичан популистички филм са којим шаље позив на толеранцију и поруку да љубав увек побеђује, без обзира на то да ли се то воле Адам и Ева или Адам и Стева.

Е сада, друга је ствар на који је начин овај позив и овакву поруку Драгојевић провлачио и градио кроз филм који би се, да је којим случајем снимљен негде на Западу, називао кемп-комедијом.

У причи о покушају организовања геј параде и рађања људског разумевања за друге и другачије, Драгојевић је створио необично „криминогено-педерско” братство и јединство. Спојио је наизглед неспојиво – ратне криминалце и ратне профитере са геј активистима и на томе градио читаву конструкцију филма, што ће неки сматрати добрим штосом, а неки богами и врхунским ауторовим цинизмом.

Јунаци ове актуелне приче у којој се цитатима из „Бен Хура” и „Седам величанствених” поцртава и то колико је заправо танка линија између геј и стрејт људи, у највећем броју грађени су по систему симпатичних негативаца.

Најсимпатичнији је главни јунак Лимун (Никола Којо као најчвршћи глумачки бедем), некадашњи ратни добровољац, „кримос” у пензији, а сада власник агенције за заштиту, заљубљен попут тетреба и попустљив до даске према својој Бисерки–спонзоруши (изванредна комична креација Христине Поповић). С друге стране су Адам и Стева – ветеринар Радмило (игра га Милош Самолов са пуно топлине) и неостварени позоришни редитељ Мирко (уверљив Горан Јевтић), који као геј пар стално наилазе на одбацивање и малтретирање околине.

И као што би Лимун за своју Бисерку учинио све, тако би и Радмило учинио за свог Мирка. И ту негде и почиње и завршава се сва мудрост овог филма. Све друго се углавном своди на шегачење и играње са ишчашено-комичном политичком некоректношћу.

Како полиција одбија да обезбеђује параду поноса, а то чине и Лимунове српске „колеге”, он ће заједно са Радмилом, у делу филма у којем „Парада” поприма и облике роуд-мувија, по систему „криминалци свих земаља уједините се” скупити своје ратне пајтосе: „усташу” Рока (Горан Навојец), „балију” Халила (Дејан Аћимовић) и „Шиптара” Азема (Тони Михајловски) што продајом дроге по Бондстилу храни читаво село. И тако ће у коначници створити неопходних седам величанствених спремних за одбрану геј параде од помахниталих и углавном малолетних хулигана, међу којима је и Лимунов син...

Све у свему, Срђан Драгојевић је свесно одабрао да на веома озбиљну и актуелну тему одговори на прилично неозбиљан начин, проценивши да ће тако лакше стићи до свести просечног биоскопског гледаоца, који после „Параде” треба да закопа сопствени конзервативизам и ксенофобију и пробуди успавану или потиснуту толеранцију. Филм је од данас у редовној биоскопској дистрибуцији.