Zvezda je u ovom filmu čitava galaksija. Igraju, pevaju, zanosno izgledaju. Prednjače žene. Jer, film je žena, kako je to tvrdio svojevremeno italijanski maestro Federiko Felini, po čijem je remek delu „Osam i po” iz 1963, tokom osamdesetih godina prošlog veka Mario Frati na Brodveju postavio mjuzikl „Devet”, da bi Rob Maršal nedavno snimio i istoimeni film.

Dakle, ovo što sada gledate u bioskopima i što je osvojilo pet nominacija za Oskara, nije rimejk slavnog Felinijevog dela, već ekranizacija Fratijevog mjuzikla, te otuda taj osećaj dvostruke izdaje originala. Priča o reditelju sa kreativnom blokadom koji se osvrće na svoj život, pomogla je velikom Feliniju da pregura vlastitu krizu, snimi onirično i autoreferentno delo koje mu je donelo Oskara za najbolji strani film i stalno mesto na listi od desetak najboljih filmova svih vremena.

Ono što su producentski magovi – braća Vajnstin (Vajnštajn), u paketu sa Robom Maršalom, smislili, nije proizvod kreativne blokade, već ozbiljne finansijske krize producenata. Posežući za popularnim mjuziklom (doživeo više od 700 izvođenja i osvojio pregršt nagrada), angažujući čitavo zvezdano glumačko nebo, i reditelja koji se proslavio filmskim mjuziklom „Čikago”, Vajnstinovi su, izlobiravši usput i veliki broj nominacija za Oskara, računali na brzu i veliku zaradu. Međutim, dok je „Čikago”, iako pun nedostataka, ipak bio i veoma zabavan, film, „Devet” je nemaštovito, neujednačeno, monotono i sporo delo u kojem se Maršal muči sa ritmom izlaganja priče, što zamara gledaoce. Zato nisu masovno trčali u bioskope i zato Vajnstinovi nisu zaradili koliko su očekivali.

Iako se Danijel Dej Luis, Marion Kotijar, Nikol Kidman, Penelope Kruz, Džudi Denč i diva Sofija Loren, veoma trude, filmu kao celini nedostaje energije, poleta, čak i šarma. Od Felinijeve čarolije ni traga. Za razliku od svog glavnog junaka, zablokiranog Gvida Kontinija (Danijel Dej Luis) koji želi da snimi film bez scenarija, Rob Maršal je imao napisano svako slovo i razrađen svaki detalj. Imao je i poštenu nameru da stvori film „toka svesti”, ali je nažalost ponudio suvoparno delo, bledunjavih muzičkih nota i ne posve funkcionalnih songova (izuzetak je numera „Ćinema Italijano”).

Ozbiljan problem je i sam glavni lik. Njegovi emocionalni i psihički vrtlozi dočarani su površno, jednodimenzionalno. Luisov Gvido je pozer, šarlatan, ultimativni ženskaroš, nezreli čovek srednjih godina koji nikada nije uspeo da proživi svoje odvajanje od majke niti primarnu narcističku svemoć. On je razapet između supruge (Marion Kotijar), muze (Nikol Kidman), ljubavnice (Penelope Kruz) i, naravno, majke (Sofija Loren), koja ga, iako mrtva, prati u stopu. I sve bi to bilo u redu da se Maršal odlučio za kompleksnije nijansiranje karaktera, a ne za blede stereotipe i ovlaš skicirane odnose među likovima. Autor je imao na raspolaganju impresivnu žensku glumačku ekipu koju nije znao da iskoristi. Ženski likovi su, sa izuzetkom Luize Marion Kotijar, uglavnom šematizovani.

Problem je i sama ikonografija filma „Devet”. Maršalova Italija su vespe i kafići (preslikana sa stranica „Voga”), a ne Felinijeva Italija katolicizma, pirandelovskog humora, stvaralačkog ljudožderstva. Problem su i songovi koji nisu u funkciji narativne progresije, već su mehanički ubačeni u film u formi fantazija glavnog junaka.

U najkraćem – pogrešna koncepcija i pristup materiji, rodili su celinu lišenu emocija, pa je film „Devet” zgodan primer onoga što po svaku cenu valja izbeći u procesu stvaranja uspešnog filmskog mjuzikla.