„Хитна помоћ”, прво целовечерње играно дело иначе врсног документаристе Горана Радовановића, има све обрисе правог малог  арт-филма, или, можда још тачније – филмског есеја, тако ретке врсте не само на нашем него и на европском филмском небу.

Ово је и комплексан филм бескомпромисног редитељског поступка, сложене приче, визуелно консеквентно изведене атмосфере тескобе која окружује и Радовановићеве филмске актере и сам филм. Филм у којем се граница између фикције и документаристичког вешто укида отварајући простор и симболици и поетици, и колективном несвесном и ониричком...

За „Хитну помоћ” се може рећи и да је дирљив покушај ревитализације 5. октобра и посвета грађанима Србије затеченим, готово замрзнутим, током процеса распада друштвених вредности, али и филм у којем је добар део кривице за све што се догодило и догађа од двехиљадите наовамо, пребачен у терен истакнутих појединаца са домаће политичке сцене. У том смислу Радовановић не подилази ником, он је само проводник фактографије, евентуално и гласноговорник „поштене интелигенције” и урбане средње класе у нестанку, коју је добрим делом аболирао од било какве одговорности (?).

Прича о служби хитне помоћи у Београду у периоду од пада Милошевићеве власти па до доласка Србије у предворје Европске уније, везивно је ткиво фрагментарних повести појединаца – сасвим обичних људи. Док историја тече како тече, њихови се животи укрштају, каткад и преплићу, док Радовановић отвара и питања незбринутих, занемарених српских избеглица, али и деловања иностраних активиста невладиних организација. Под звезданим небом нашли су се докторка Вера и партизански првоборац и водитељка телевизијског дневника, возач хитне помоћи, и девојка Нада у инвалидским колицима и избеглички дечак Мики што плаче у име свих нас... Сви они заједно изазивају прилично меланхолично осећање пропуштене прилике у једном историјском времену.

Ослањајући се чврсто на мајсторе свог заната – директора фотографије Радослава Владића и монтажера Андрију Зафрановића, Радовановићу је пошло за руком да на креативан начин створи нестандардан домаћи филм. Идеолошки се са њим не морате сложити, али му не можете тако лако отписати вредности које поседује. Неке од њих сабране су и у квалитету глумачке игре Ненада Јездића, Наташе Нинковић, Соње Колачарић и нарочито, опростиће ми сви други – у бравури Весне Тривалић коју коначно можемо да видимо и у снажном драмском лику.