Није се ни очекивало више од овога што смо добили филмом „Шерлок Холмс: игра сенки” Гаја Ричија. Попут претходног (првог) филма из серијала о славном детективу (2009) и овај нови није ништа друго до прилично шупаљ и крајње неоригиналан покушај модернизације легендарног књижевног, телевизијског и филмског јунака.

Другим речима, креације сер Артура Конана Дојла, захваљујући Ричијевим филмовима, претрпеле су трајно оштећење. Новостасала биоскопска публика, та омладина 21. века, што слабо залази у библиотеке, сада комотно може да закључи да је Шерлок Холмс заправо акциони јунак викторијанске Енглеске. У директном крвном сродству са холивудским суперхеројима. Готово брат од тетке Џејсону Борну.

Славни, интелектуално надмоћан, мистичан и непредвидив сер Бојлов Шерлок Холмс, мајстор логичког закључивања и претеча свих славних детектива, после два Ричијева филма, заувек је закопан. Није му дошао главе његов заклети непријатељ, криминални геније, професор Моријарти. Пао је као жртва продуцентско-редитељске мегаломаније ослоњене на пиротехничка чудеса и специјалне ефекте. Као жртва визуелне екстраваганције која је самој себи сврха. Као жртва склиског терена комерцијале и сценаристичких заврзлама које Холмсу и његовом верном пратиоцу и пријатељу доктору Вотсону не поверавају решавање интелектуалних задатака, већ понављајуће акционо-физичке вежбе које доводе до чисте досаде.

Жали боже и глумачких талената Роберта Даунија Јуниора (Холмс) и Џуда Лоуа (Вотсон), у Ричијевом филму у великој мери поништених равним хумором и удробљеним и танким заплетом. Једино на шта филм „Шерлок Холмс: игра сенки” заиста нагони јесте питање – шта се то са Гајем Ричијем, аутором „Две чађаве двоцевке” и „Снеча”, догађа у последњој декади?