Иако, лично немам проблем са снажном антифашистичком прошлошћу своје уже и шире породице, напротив, ево јавно признајем да сам веома поносна на то, имам пуно разумевања за оне који тога као да се стиде, прећуткују. Незгодна су ово времена, треба доказати и себи и другима да овде нико живи није био комуниста и као такав ући у ЕУ, макар само са филмом.

 Имам зато разумевања и за филмског аутора, којем је због антифашистичких активности сопствене мајке и њене емоционалне хладноће, најбољи пријатељ у детињству био „мрски окупатор“ – немачки официр који се током Другог светског рата обрео на овим нашим просторима. Мора да су то снажне трауме из ратног детињства, које су филмског аутора прогањале и болеле читав живот, те је решио да сними филм у којем је најсимпатичнији, најхуманији и најпозитивнији лик управо тај Немац. Углађен, нежан, миришљав и чист, образован и фин, током окупације усељен у кућу породице аутора, тада дечака са осећајем одбачености и нежељености и недостатком љубави и пажње.

 Несимпатична је мајка – млада скојевка из угледне грађанске породице која због својих идеала занемарује дете (Јелена Ђокић), несимпатичан је отац – партизански бедевија који је прикрио чињеницу да је већ ожењен (Бранимир Поповић), антипатични су и четници и партизани, чак и ликови оних људи који нису били ни за ове ни за оне, већ су своје јадне животе, током тих страхотних ратних година, проживљавали како су знали и умели.

 Филмском гледаоцуне остаје, дакле, ништа друго него да се веже за лик немачког официра и тако преживи свих 140 минута филма „Како су ме украли Немци“ Мише Радивојевића. Последњег из триологије у којој се аутор бави сликањем генезе друге половине 20. века и обрачунава се са личном и општенародном прошлошћу и садашњошћу, којем су претходили бољи и много искренији филмови „Буђење из мртвих“ и „Одбачени“.

 Ни главни јунак овог филма, средовечни писац Алекс (Светозар Цветковић, уједно и продуцент филма) из чије нараторске ретроспекције пратимо аутобиографску хронику о одрастању у малом граду у Србији, није од оне врсте ликова које је лако заволети. Усамљеник, не воли људе, мрачан, депримиран, са одбојним изразом лица, који и код одраслих буди нелагоду, а камо ли код детета, девојчице Роми (чији је можда отац), скврчене на задњем седишту аутомобила у којем је вози у сиротиште, причајући јој успут личну историју и генезу људског зла на овим нашим просторима, у праскозорје крвавог распада Југославије.

 Та немогућност везивања за филмске јунаке једна је од озбиљнијих кочница у праћењу сложене, амбициозне и вишковима натрпане приче (сценарио су, осим Радивојевића, писали Светозар Влајковић и Владислава Војиновић), засноване на ретроспективном мешању садашњости сликане у црно-белој техници и прошлости сликане у боји. Испричане из перспективе нежељеног и неспретно зачетог дечака кроз чије се очи огледају сва ратна и послератна збивања. Те очи малог Алекса су заправо очи камере маестра Радослава Владића, чији су доприноси овом филму огромни, нарочито у сучељавању хладне и дистанциране црно-беле (садашњост) и носталгично испране, меко колоративне фотографије (прошлост).

 Глумачки, у филму је најснажнија Јелена Ђокић. Она је, у финесама комплексним и искрено подареним глумачким средствима, моћно дочарала лик младе, идеалима занесене и од детета отуђене мајке. Шкотски глумац Даглас Хеншел је одлично одабран за улогу доброг Немца – официра Вернера Крауса с којим је аутор разбио све стереотипе некада популарног партизанског филма, баш као и изврсна девојчица Нађа Јанкичевић, можда недовољно искоришћена у улози Роми...

 Дуга филмска каријера Милоша Мише Радивојевића је за поштовање, за поштовање је и филм „Како су ме украли Немци“, јер је аутор с њим доказао да још увек поседује завидну креативну снагу. За поштовање је и то што је заокружио и затворио своју трилогију, продубивши и употпунивши спознају о коренима осећаја одбачености од друштва истог протагонисте. Међутим, за разлику од претходна два филма, која су била снимана за своју душу, овај последњи је помало калкулантски. Можда дубоко грешим, али све ми се чини да је снимљен са намером да се, пре свега, допадне иностраној, (западно)европској фестивалској публици. Можда је то препознато и можда је баш у томе разлог што су га до сада одбили сви водећи светски фестивали.