Романтичан и помало сетан, филм „Мотел Нана” редитеља Предрага Велиновића – о бекству од стварности, љубави, транзиционим проблемима и односима у међунационално сложеној средини – може се укратко описати као мали филм са душом.

Иако посве не задовољава све критеријуме играног филма (блискији је телевизији), „Мотел Нана” добро комуницира са својом циљном групом у публици, јер јој нуди оптимизам, веру у љубав и наду да се из суморне данашњице може изаћи. То је добро, зар не (?), јер зашто би сваки филм који настаје на овим просторима морао да садржи тешку људску драму са трагичним крајем, да бисмо то називали уметношћу и снажним ауторским ангажманом.

У том смислу, Велиновићев филм краси непретенциозност, чак и редитељска једноставност. Али, и стилска уједначеност, изванредне глумачке изведбе, као и многе од одлика поетског реализма, којем је иначе склон сценариста Ранко Божић („Ово мало душе”, „Живот је чудо”), писац са истанчаним осећајем за емоцију, чију причу пуну статусних односа сада гледамо на великом платну.

 А прича је ово о самотном и недозрелом београдском професору историје (изврстан Драган Мићановић) који због своје занесености спартанским идеалима долази у конфликтну ситуацију са школским системом, тако што опаливши шамар несносном ученику бива суспендован са посла и премештен у сеоску школу, негде богу иза ногу у Републици Српској. Тај ће премештај од ексцентричног професора начинити правог, зрелог човека, јер ће суочен са реалном свакодневицом босанског послератног живота одустати од својих „пријатеља из Спарте” и постати вољени учитељ, али и вољени мушкарац.

Професор Иван ће упознати и заволети Јасмину (изузетна Николина Јелисавац, бањалучка глумица), која се на позив пријатеља Хазима (у својој улози дирљив и искрен Зијах Соколовић), власника мотела „Нана”, из Немачке враћа пуна наде у родни крај. Иванова љубав са Јасмином, коју Хазим заправо види као своју будућу жену и брижну мајку сину Сенаду (први пут на филму малени Бранко Санчанин), и још један васпитно-школски шамар опаљен са другим мотивом, спајају два главна лика у заједничком бекству од стварности, али оном који наговештава одлуку да се живот узме у своје руке...

 Можда целина филма „Мотел Нана” није савршена (нешто је слабија експозиција), али његова унутрашња драмска градација јесте. Уколико се уз то дода и поетска фотографија Милорада Глушице и атмосферска музика Невене Глушице, онда се добија филм који се сасвим лепо гледа и уз који се лепо осећа.