Да ли је ово трилер? Сатира, комедија, жанровска збрка? Шта год да је „Шерлок Холмс” Гаја Ричија, у сваком случају није класични детективски филм. Њему је у савременој култури већ одавно место само на телевизији, јер се ваљда рачуна на то да је просечног биоскопског гледаоца 21. века, више  немогуће задовољити детективским генијалцима, који компликоване случајеве решавају размишљајући у својим удобним фотељама.

 Према томе, заборавите на то да вам је колико до скора омиљени Шерлок био елегантни, систематични и уредни Џереми Брет, а доктор Вотсон – доброћудни и лојални Едвард Хардвик, тандем из дуговечног британског филмског серијала, телевизијских адаптација прича и романа легендарног сер Артура Конана Дојла.

 Заборавите и да вам је колико до јуче омиљена прича била „Лига риђокосих”, роман „Знак четворице”, а препоручујем и да из сећања избришете и сцене из „Баскервилског пса” или из провокативног а елегичног „Приватног живота Шерлока Холмса” Билија Вајлдера. Јер, ово што је сада пред вама више личи на „Бетмена и Робина”, „Џејмса Бонда”, чак и на „Да Винчијев код”, него на било шта што сте до сада прочитали и гледали на тему светски најпознатијег измишљеног детектива.

 Ово што данас гледате у биоскопима је типични акциони блокбастер холивудске А продукције, са адреналинским јунаком који песницама удара боље него памећу. С обзиром да филм носи потпис Џоа Силвера, продуцента мега акционих хитова у којима је главни ослонац на пиротехничким чудесима и специјалним ефектима, није тешко докучити зашто новом Холмсу недостаје интелигенција и бриткост насловног хероја. Од силне јурњаве, скакања, пењања и прескакања, чак и бокс-меча са лучким радницима, па и узимања течног кокаина, он нема ни времена да много мисли и паметује. О Холмсовом маестралном логичком закључивању да и не говоримо, јер тога у филму нема...

 Британски редитељ Гај Ричи, познат по стилски ефектним и насилним пост-тарантиновским кримићима „Две чађаве двоцевке” и „Снеч”, али и по браку са Мадоном, сасвим је логичан Силверов избор за трансплатацију викторијанског јунака из 19. века у свет холивудских блокбастера 21. века, толико блиског тинејџерској публици одраслој на компјутерским игрицама.

 У том смислу Ричи није заказао. Његов „Шерлок Холмс” пун је визуелне екстраваганције, све пршти од акционих призора – руше се мостови, бродоградилишта лете у ваздух, а пошло му је за руком да убаци и неколико хиперкинетичких сцена којима се већ послужио у својим предходним филмовима. Међутим, естетика филма веома брзо преузима примат над свим осталим, укључујући и ликове и саму причу.

 У викторијанском Лондону, који у Ричијевој верзији изгледа као Бетменов Готам Сити, Шерлок Холмс (Роберт Дауни јуниор) и његов верни сарадник доктор Вотсон (Џуд Лоу), треба само да се разрачунају са Блекудом (Марк Стронг), господаром мрачних уметности и сила, који после вешања устаје из мртвих и наставља талас терора. Шерлок поново мора да лови зликовца, али се успут бави и неочекиваним повратком бивше љубави Ајрин Адлер (Рејчел Мек Адамс), чињеницом да је верни Вотсон одлучио да се ожени и напусти га, али и наговештајем да се около „мота” и његов највећи непријатељ – професор Моријарти...

Конфузна и пренатрпана прича, без јасног и занимљивог заплета, структурисана је као низ нивоа који главни јунаци треба да „пређу” до коначне победе. Уместо индуктивног хода од мистерије и загонетки према циљу, Холмс и Вотсон решавају више физичке неголи интелектуалне задатке, што врло брзо код гледаоца ствара осећај досаде.

Роберт Дауни јуниор физички више личи на Раскољникова него на Холмса, који је у његовој изведби неуротични, бивши овисник о наркотицима, са дефинисаним бицепсима и трицепсима и шармом типа „и ђаво може бити симпатичан”. Џуд Лоу је сјајан глумац, али му је улога тако срочена да је његов лик остао „неопредељен”. Освежење је појава лепог лица Рејчел Мек Адам и њеног доживљаја лика Ајрин, па и музика Ханса Цимера – виолинске варијације са ни мало британским звуком, који подсећа на изведбе француских Цигана придошлих са Балкана.  

Све у свему, „Шерлок Холмс” двојца Силвер-Ричи је прилично шупаљ и крајње неоригиналан покушај модернизације легендарног књижевног, телевизијског и филмског јунака. Авај, у завршним сценама филма наговештен је и могући наставак.