Uzbudljiv, dinamičan, dobro ukomponovan, izvrsno montiran i produkcijski ubedljiv dokumentarni film „Vrela krv” autora Ivane Lalić-Majdak i Miloša Teodorovića, u režiji Marka Mamuzića, priča je o Srbiji vremena sadašnjeg. Kakva? Pa, i za suze i za smeh – u zavisnosti od toga sa kojom ste količinom svesti, savesti i zrelosti u stanju da joj pristupite. I da priznate i sebi i drugima paradoks da u zemlji koja kroz istoriju nikada nije bila plodno tle za fašističke i nacističke ideje, sada niču organizacije sa baš takvim obrisima.

To i jeste ključna tema ovog filma, vešto izbalansirane kombinacije intervjua i originalnih materijala sa lica mesta, sa ulica i trgova Beograda i Srbije. Snage za i protiv ekstremizma predočene su u „Vreloj krvi” na veoma korektan način. Svima je dat vremenski istovetan prostor da iskažu svoje ideje i „opravdaju” svoje postupke, a upravo iz ovakvog, demokratskog postupka reditelja na površinu je isplivalo ono što najviše zabrinjava: u Srbiji je moguća poplava neonacističkih, fašističkih, rasističkih, antisemitskih grupa veoma mladih ljudi, a sve u ime takozvanog patriotizma, ljubavi prema otadžbini i Bogu.

Mnogo toga što su pred kamerama izrekli mladi čelnici ovakvih grupacija (organizacija), zapravo, uopšte ne izvire iz božanskog duha, niti iz osnovnih ljudskih i civilizacijskih vrednosti. Oni kao da toga nisu svesni. I upravo je to ono što najviše užasava dok se pred očima gledalaca dinamično ređa mozaik lica iz različitih krugova, aktera događaja obojenih nasiljem, mržnjom, netolerancijom i beznađem. Najviše, ogromnim strahom od nepoznatog i drugačijeg, a tako se najlakše upada u opasnu klopku predrasuda.

Krivci su uvek među drugima. Nekima su za sve krivi Romi „koji se hrane iz kontejnera jer ne vole da rade”, drugima smetaju Albanci, trećima „bolesni homoseksualci”, četvrti najveću opasnost vide u Jevrejima... Takav strah reflektuje se kroz postupke očajne, besperspektivne, zanemarene i nezaposlene omladine koja iskaljivanjem agresivnosti društvu šalje očajnički vapaj za pomoć. Njega za sada čuju samo oni koji su spremni da tim mladim ljudima manipulišu i koriste ih u svoje svrhe.

Mamuzićev film konstatuje stanje, ukazuje da je mnogo toga posledica života pod sankcijama i ratovima devedesetih, ali se ne bavi prošlošću, već periodom od takozvanih oktobarskih promena (2000) do danas, kada Srbija još uvek čeka na bolji život. Film je letos na festivalu u Sarajevu osvojio nagradu za ljudska prava i trenutno se prikazuje u bioskopu beogradskog Doma omladine.