Узбудљив, динамичан, добро укомпонован, изврсно монтиран и продукцијски убедљив документарни филм „Врела крв” аутора Иване Лалић-Мајдак и Милоша Теодоровића, у режији Марка Мамузића, прича је о Србији времена садашњег. Каква? Па, и за сузе и за смех – у зависности од тога са којом сте количином свести, савести и зрелости у стању да јој приступите. И да признате и себи и другима парадокс да у земљи која кроз историју никада није била плодно тле за фашистичке и нацистичке идеје, сада ничу организације са баш таквим обрисима.

То и јесте кључна тема овог филма, вешто избалансиране комбинације интервјуа и оригиналних материјала са лица места, са улица и тргова Београда и Србије. Снаге за и против екстремизма предочене су у „Врелој крви” на веома коректан начин. Свима је дат временски истоветан простор да искажу своје идеје и „оправдају” своје поступке, а управо из оваквог, демократског поступка редитеља на површину је испливало оно што највише забрињава: у Србији је могућа поплава неонацистичких, фашистичких, расистичких, антисемитских група веома младих људи, а све у име такозваног патриотизма, љубави према отаџбини и Богу.

Много тога што су пред камерама изрекли млади челници оваквих групација (организација), заправо, уопште не извире из божанског духа, нити из основних људских и цивилизацијских вредности. Они као да тога нису свесни. И управо је то оно што највише ужасава док се пред очима гледалаца динамично ређа мозаик лица из различитих кругова, актера догађаја обојених насиљем, мржњом, нетолеранцијом и безнађем. Највише, огромним страхом од непознатог и другачијег, а тако се најлакше упада у опасну клопку предрасуда.

Кривци су увек међу другима. Некима су за све криви Роми „који се хране из контејнера јер не воле да раде”, другима сметају Албанци, трећима „болесни хомосексуалци”, четврти највећу опасност виде у Јеврејима... Такав страх рефлектује се кроз поступке очајне, бесперспективне, занемарене и незапослене омладине која искаљивањем агресивности друштву шаље очајнички вапај за помоћ. Њега за сада чују само они који су спремни да тим младим људима манипулишу и користе их у своје сврхе.

Мамузићев филм констатује стање, указује да је много тога последица живота под санкцијама и ратовима деведесетих, али се не бави прошлошћу, већ периодом од такозваних октобарских промена (2000) до данас, када Србија још увек чека на бољи живот. Филм је летос на фестивалу у Сарајеву освојио награду за људска права и тренутно се приказује у биоскопу београдског Дома омладине.