Памти се још увек незабораван призор у Алмодоваровом ремек-делу „Причај с њом”, када се гледалац у сали неколико пута расплаче посматрајући позорницу на којој човек, најтужнијег лица, измиче столове и столице пред двема женама одевеним у комбинезоне, које се овим претрпаним простором крећу попут месечара, чврсто затворених очију. Једна од тих жена у филму била је тадашња Алмодоварова муза Пина Бауш, а призор који је гледаоца расплакао до ганућа,била је заправо сцена из једног од најпознатијих сценских дела Баушове – „Кафеа Милер”.

Алмодовар је још те 2002. године изразио дивљење и „подигао споменик” Пини Бауш, али је оно што је у свом дугометражном документарном филму „Пина” учинио Вим Вендерс, нешто је још више од тога. Прави филмски меморијал посвећен плесним револуционарима, самој Пини (преминула у јуну 2009) и њеним верним следбеницима, сарадницима и градитељима чувеног Танцтеатра Вупертал. Ово је и посвета уметности, људском телу и људском духу, трагалаштву за модерним и снажним балетским изразом у којем покрет, плес и поглед, надомешћују хиљаде људских речи. „Пина” је уједно и први европски 3Д филм, али и први арт-филм рађен 3Д техником, дакле, још један Вендерсов пионирски подухват,који га додатно учвршћује на позицији неуморног истраживача и освајача нових филмских простора.

Вендерсова „Пина” води гледаоца насензуално, визуелно запањујуће путовање у новој димензији, директно на позорницу са легендарним ансамблом Танцтеатра Вупертал Пине Бауш, али и изван позоришта у сам град и околину града Вупертала који им је био дом чак 35 година. Филм се гледа у једном даху, са специјалним наочарима које гледаоцу омогућавају урањање у дубине позоришне сцене, стварајући му илузију сопственог кретања кроз простор. Иза завеса, уз саме играче који уједно сведоче о својим искуствима рада са Пином, њеној посвећености игри. Њеним незаборавним кореографијама чији се исечци смењују на великом платну, из представа: „Кафе Милер”, „Посвећење пролећа”, „Пун месец” и „Контактхоф”.

Искористивши до сада невиђене могућности технике „треће димензије” – посебно у сценама плесача сниманих из велике близине када поједини делови тела „штрче” из платна стварајући утисак безгранично дубоког и широког филмског екрана и утисак да је позоришна позорница заправо део биоскопске дворане – Вим Вендерс непобитно доказује да је 3Д технологија као рођена за документарни филм и да јој је ту сигурна будућност.

За разлику од својих америчких колега који „трећој димензији” најчешће приступају попут неиживљених пубертетлија, Вендерсу 3Д служи за побољшање дубине простора и рефлектовање (пост)модерности која краси јунакињу његовог филма и њено стваралаштво. Благодати филмскетехнологије Вендерс је искористио и даби предње фигуре унутар кадра оштро издвојио од ентеријера и екстеријера: позоришне дворане, фабричке хале, парка, раскрснице, дивљине и створио утисак иступања из неке, безмало, експресионистичке слике. Уз све то, филм је пун и ауторове нежности и дубоких осећања. Открива и сличности између Вендерса и Баушове. И једно и друго нису склони уобичајеним конвенцијама већ експериментима, радикално истраживачком, али дубоко емотивном.

Иако је покојна Пина свеприсутна у архивским снимцима и хипностичкој кореографији, фокус филма „Пина” је на језику плеса као задовољству покрета, сировој емоцији, крику, плачу, смеху, погледу у душу. Биографска фактографија, укључујући и надалеко чувени Пинин савет: „Плешите, плешите, у супротном смо изгубљени”, чује се из исповести наратора. На овај начин је Вендерс испоштовао и Пинину жељу да вербално не објашњава своја дела, већ да их плеше до вечности. И зато се завеса у Вендерсовом филму на крају не спушта већ подиже. Филм за уживање и дуго памћење.