„Medeni mesec” je petnaesti film Gorana Paskaljevića – zreo, zaokružen, sa jasno definisanim likovima koji rađaju dobar emotivni naboj, gorkohumoran i „paskaljevićevski” poetičan, ali i u svom realizmu povremeno nemilosrdan.

U načinu tretiranja teme unutar zadatog geopolitičkog konteksta, ovo je i veoma human film. U svakom slučaju – značajan, jer otvara vrata za saradnju koja se do juče činila gotovo nemogućom. Afirmiše i neke suštinske ljudske vrednosti, ujedno šaljući jasnu poruku Evropi, prilično neaktivnoj pred civilizacijskim pitanjima koja nameću nove generacije balkanske mladosti što čeka pred njenim vratima.

Jesenas je na Venecijanskom festivalu italijanski kritičar Đorđo Goseti izrekao jednu rečenicu sa kojom sam se rado složila. Ona glasi: „’Medeni mesec’ je redak primer mere i harmonije u opisivanju sveta koji je od ludosti napravio svoj uzor, a od besplatnog bola svoju zastavu”. Ovakva definicija filma je prilično tačna, jer su albanski pisac (i slikar) Genc Permeti i Goran Paskaljević ispričali metaforičnu priču koja o Evropi govori više nego što je ona, u ovom trenutku, možda, spremna da čuje, delikatno ukazujući na njenu nesposobnost da veruje u čoveka i na njeno umeće da svoje granice zatvara predrasudama.

„Medeni mesec” prati gotovo istovetnu sudbinu dva mlada para koji napuštaju svoje balkanske domove u Albaniji i Srbiji i putuju na Zapad sa nadom da ih tamo čeka, ako ne lepša a onda sigurnija, budućnost. Albanski par putuje brodom za Bari sa vizama dobijenim preko veze, dok se srpski par vozi vozom (preko Budimpešte) za Beč, sa pozivnim pismom tamošnje Filharmonije.

Dva para se nikada neće sresti, ali je sve što im se događa podudarno. I jedni i drugi idu kao gosti na lokalnu svadbu, konfrontiraju se sa roditeljima i ekstremno-nacionalističkim zemljacima, u tajnosti pripremaju odlazak i sanjaju iste snove da bi ih, na prvim šengenskim granicama, dočekali isti problemi i zaplet dostojan jednog Kafke.

Sudbina im je gotovo do detalja ista, uslovljena istovetnim mentalitetom, tradicijom, zajedničkim balkanskim korenima i činjenicom da i jedni i drugi sa sobom nose teret i pečat događanja na Kosovu.

Film ne ide unazad, u prošlost, već gleda napred iz pozicije mladih, nove generacije koja nudi moguću drugačiju i u svakom slučaju lepšu sliku sveta. Paskaljević ne pravi ustupke i ne koristi proverene klišee za postizanje dramatičnosti, već koristi ono što jeste realnost i Tirane i Beograda, ali i albanskog i srpskog savremenog sela. Njegovi filmski junaci su svesni svojih korena i njih se ne stide, od krvi su i mesa i stoga sa lakoćom ostvaruju bliskost sa gledaocem.

Oni, što se na novoustanovljenim evropskim granicama sa njima sreću i na njih mršte, oni su ti što bi trebalo da se nad sobom zamisle. Nad svojim nepoverenjem u odnosu na kulturološke i jezičke različitosti, nad svojim strahom od prihvatanja novog i drugačijeg, balkanskog...

Paskaljević vodi film sigurno i čvrsto, dominantno koristeći krupne planove u kojima do izražaja dolazi i vrhunska glumačka igra mudro odabranih albanskih i srpskih glumaca. Među njima su i Jozef Široka i Mirela Naska (albanski par), Nebojša Milovanović i Jelena Trkulja (srpski par), Bujar Lako i Julka Mujo (albanski roditelji), Danica Ristovski i Petar Božović (srpski roditelji) i Lazar Ristovski kao ujak koji je uspeo u tranziciji...

Albanski glumci su pravo osveženje. Mladi Jozef Široka pleni autentičnošću i glumačkom spontanošću, Bujar Lako i Julka Mujo, jasno je to, glumački su bardovi. Sa srpske strane posebne komplimente zaslužuje debitantkinja Jelena Trkulja – njeno lice, oči, osmeh govore sve, a izvrsnu podršku je imala i u svom partneru Nebojši Milovanoviću, uverljivom i stabilnom u liku umetnika željnog odlaska iz zemlje... Na poverenje koje im ukazuje, glumci Paskaljeviću uzvraćaju velikom ljubavlju. I to se u svakom njegovom filmu vidi. Uostalom, u tome i jeste velika motorna snaga svakog njegovog filmskog dela, pa i „Medenog meseca” u kojem je uz njega bio i veran tim saradnika – direktor fotografije Milan Spasić Papi, montažer Petar Putniković i asistent režije Zoran Andrić.