„Медени месец” је петнаести филм Горана Паскаљевића – зрео, заокружен, са јасно дефинисаним ликовима који рађају добар емотивни набој, горкохуморан и „паскаљевићевски” поетичан, али и у свом реализму повремено немилосрдан.

У начину третирања теме унутар задатог геополитичког контекста, ово је и веома хуман филм. У сваком случају – значајан, јер отвара врата за сарадњу која се до јуче чинила готово немогућом. Афирмише и неке суштинске људске вредности, уједно шаљући јасну поруку Европи, прилично неактивној пред цивилизацијским питањима која намећу нове генерације балканске младости што чека пред њеним вратима.

Јесенас је на Венецијанском фестивалу италијански критичар Ђорђо Госети изрекао једну реченицу са којом сам се радо сложила. Она гласи: „’Медени месец’ је редак пример мере и хармоније у описивању света који је од лудости направио свој узор, а од бесплатног бола своју заставу”. Оваква дефиниција филма је прилично тачна, јер су албански писац (и сликар) Генц Пермети и Горан Паскаљевић испричали метафоричну причу која о Европи говори више него што је она, у овом тренутку, можда, спремна да чује, деликатно указујући на њену неспособност да верује у човека и на њено умеће да своје границе затвара предрасудама.

„Медени месец” прати готово истоветну судбину два млада пара који напуштају своје балканске домове у Албанији и Србији и путују на Запад са надом да их тамо чека, ако не лепша а онда сигурнија, будућност. Албански пар путује бродом за Бари са визама добијеним преко везе, док се српски пар вози возом (преко Будимпеште) за Беч, са позивним писмом тамошње Филхармоније.

Два пара се никада неће срести, али је све што им се догађа подударно. И једни и други иду као гости на локалну свадбу, конфронтирају се са родитељима и екстремно-националистичким земљацима, у тајности припремају одлазак и сањају исте снове да би их, на првим шенгенским границама, дочекали исти проблеми и заплет достојан једног Кафке.

Судбина им је готово до детаља иста, условљена истоветним менталитетом, традицијом, заједничким балканским коренима и чињеницом да и једни и други са собом носе терет и печат догађања на Косову.

Филм не иде уназад, у прошлост, већ гледа напред из позиције младих, нове генерације која нуди могућу другачију и у сваком случају лепшу слику света. Паскаљевић не прави уступке и не користи проверене клишее за постизање драматичности, већ користи оно што јесте реалност и Тиране и Београда, али и албанског и српског савременог села. Његови филмски јунаци су свесни својих корена и њих се не стиде, од крви су и меса и стога са лакоћом остварују блискост са гледаоцем.

Они, што се на новоустановљеним европским границама са њима срећу и на њих мрште, они су ти што би требало да се над собом замисле. Над својим неповерењем у односу на културолошке и језичке различитости, над својим страхом од прихватања новог и другачијег, балканског...

Паскаљевић води филм сигурно и чврсто, доминантно користећи крупне планове у којима до изражаја долази и врхунска глумачка игра мудро одабраних албанских и српских глумаца. Међу њима су и Јозеф Широка и Мирела Наска (албански пар), Небојша Миловановић и Јелена Тркуља (српски пар), Бујар Лако и Јулка Мујо (албански родитељи), Даница Ристовски и Петар Божовић (српски родитељи) и Лазар Ристовски као ујак који је успео у транзицији...

Албански глумци су право освежење. Млади Јозеф Широка плени аутентичношћу и глумачком спонтаношћу, Бујар Лако и Јулка Мујо, јасно је то, глумачки су бардови. Са српске стране посебне комплименте заслужује дебитанткиња Јелена Тркуља – њено лице, очи, осмех говоре све, а изврсну подршку је имала и у свом партнеру Небојши Миловановићу, уверљивом и стабилном у лику уметника жељног одласка из земље... На поверење које им указује, глумци Паскаљевићу узвраћају великом љубављу. И то се у сваком његовом филму види. Уосталом, у томе и јесте велика моторна снага сваког његовог филмског дела, па и „Меденог месеца” у којем је уз њега био и веран тим сарадника – директор фотографије Милан Спасић Папи, монтажер Петар Путниковић и асистент режије Зоран Андрић.