Ретко ко од наших филмских аутора уме тако добро да погоди укус и потребе просечног српског биоскопског гледаоца, па чак и да му подиђе, као што то уме хитмејкер Здравко Шотра. Ретко ко има и такву упорност и истрајност, да за мале и велике екране адаптира књижевна дела и да са тим и таквим адаптацијама обара рекорде гледаности у последње две деценије. Сетите се само гледаности филмова „Лајања на звезде”, „Зоне Занфирове” и „Ивкове славе”, па и ових најновијих телевизијских адаптација популарних романа Мир-Јам, те неприкосновене краљице српских „љубића”.

Чега год се од литературе Здравко Шотра дохвати, то се гледа. Не само гледа, већ гледаоцу то веома прија, и за око и за душу. Гледаће се тако и Шотрин „Шешир професора Косте Вујића”, снимљен према истоименом бестселеру Милована Витезовића, о доброћудном особењаку, хедонисти и педагогу, најоригиналнијем српском професору 19. века и о његовим ђацима из Прве мушке гимназије који су постали значајне историјске личности. Јер, реч је о породичном филму, са лепом причом и лепим глумцима, са довољно хумора, романтике, патриотизма, едукативних елемената и свега онога што гледаоца може да потакне на размишљање о правим људским вредностима и што га испуњава неким финим осећањем да и сам нешто вреди.

Уз то, ово је и корисна педагошко-историјска лекција која је довољно стимулативна и за нашу Фејсбук генерацију, да коначно дигне задњицу од компјутера и дохвати се читања литературе, али и за генерацију српских професора којима је педагошки рад са децом све чешће само мисаона именица.

Све мангуп до мангупа, била је узречица професора Вујића када се обраћао својим натпросечним матурантима којима је дозвољавао да мисле својом главом. Све мангуп до мангупа – може, међутим, да се односи и на творце овог филма иза којег стоји готово исти онај тим који је стајао и иза „Лајања на звезде”.

Ево их ту, на окупу, и Шотра и Витезовић, и Слоба Терзић и Зоран Јанковић, и за Шотру незамењиви Веселко Крчмар (директор фотографије) и Петар Путниковић (монтажер) и као придружени члан – Жељко Јоксимовић (композитор). И сви знају знање како најлакше да пробуде емоције биоскопског гледаоца, „продајући” му успут и помало магле. Јер, и ово што је сада пред гледаоцима није дело филмског већ класичног телевизијског језика, којим се Шотра најчешће и служи.

Али ко за то, у крајњем случају, да мари, када су сале пуне и када пред собом на великом екрану гледате глумачку громаду од Александра Берчека у насловној роли (улогу посветио Павлу Вуисићу, који је Косту Вујића играо у Витезовићевој ТВ драми седамдесетих) и плејаду младих, талентованих и лепих српских глумаца у улогама Мике Аласа, Јована Цвијића, Јаше Продановића, Павла Поповића, Милорада Митровића или комичне „професоре” Бранимира Брстину и Зорана Цвијановића и Ивана Босиљчића као занесеног Мокрањца што на часовима пише ноте за своје руковети.

Шотра, дакле, и овог пута гура своје, а на вама је да га опет пригрлите и да школску децу обавезно поведете у биоскоп.