Баш на 5. октобар, на једанаестогодишњицу од такозване демократске револуције у Србији, пред биоскопску публику изашао је омнибус филм „Октобар” с којим је, заправо, дипломирала читава једна класа студената режије на београдском ФДУ под патронатом професора Слободана Шијана и асистента Стефана Арсенијевића.

Представљајући својевремено свој пројекат пред потенцијалним продуцентима на једном од иностраних пичинг сусрета, седам младих аутора енергично су и шармантно бранили своју причу о томе како револуција једе своју децу, али да су они „веома тешки за пробаву”. И како ће они – бавећи се личним рефлексијама на догађаје 5. октобра 2000. године, као и одговорима на питања колико данашњица има везе са тада датим обећањима, да ли су се промене заиста десиле и у каквом друштву данас живимо – од седам интимних прича изградити оправдану и чврсту филмску целину.

 Чињеница је да је нешто од тада исказане страсти и младалачко стваралачке енергије, остало уткано и у финални производ, али је такође чињеница да крајњи резултат није сасвим задовољавајуће постигнут. Омнибус „Октобар” ипак остаје само збирка од седам кратких, жанровски и стилски разноликих играних филмова, заправо, од седам нешто зрелије и сложеније реализованих студентских вежби, права варалица за пецање изгубљених сећања на догађај који је будио наду, а који са ове временске дистанце делује предимензионирано.  

 Свега ту има, и арт хауса и мелодраме, и црне комедије и хорора, и сваки је од младих аутора понаособ, својим жанровским и стилским опредељењем у овом конкретном случају, наговестио и личне филмске аспирације у будућности. У том смислу се „Октобар” може „читати” и као наговештај потенцијала редитељског нараштаја који само што није ступио на нашу велику кинематографску сцену и који ће, природом ствари, чинити нашу скорашњу филмску будућност. Наравно, препорука је да у међувремену још мало уче и да гледају што више филмова како би стекли што бољи увид у филмску реалност и у домете онога што се зове европски филм. Уколико то не буду чинили, бојим се да ће стално каскати за генерацијски блиским колегама из света. А зна се, свако „каскање“ може да изазове и дубоке фрустрације.

Унутар помало натегнутог концепта, али продукцијски добро упаковане целине (комплименти ФДУ и „Вижен тиму“), најуспелији филм је „Приче из гроба” Дамира Романова – симпатична, духовита, прилично оригинална прича о кримогеној структури новог, „демократског“ поретка.

 Уводна прича „Дипломирање” Милице Томовић, кроз претерану употребу псовки, слика безнађе српске академске младости кроз једно пијано дипломско славље током којег се огољују карактери. Огњен Исаиловић у филму „Рођендан” о породичном слављу несрећне тајкунске породице склоне инцесту, не показује редитељску искреност којој је иначе склон. Ни Огњен Главонић није успео да до краја поентира у добро снимљеној причи „Од пепела”, у којој прати један дан у животу младића са периферије и истиче тескобу главног лика који у велеграду покушава да изгради сопствену слику света.

 Највећа мана филма „Нова зора бледи” Данета Комљена је у ауторовој артистичкој претенциозности, док је код приче „Нисам ту” Сенке Домановић, о дезоријентисаном и отуђеном друштву, проблем у нескладу између садржаја и нарације. И последња прича, гротескни хорор „Револуција једе своју децу“ Ивана Пецикозе с којом омнибус „Октобар” заправо поентира, јер приказује штрајкачку свакодневицу изиграних и себи препуштених радника приватизованих и пропалих фабрика (постају људождери), била би много боља, сувислија и снажнија да њен аутор не одлази у неукус и неумереност...

 Све у свему, „Октобар” је само још један доказ колико је тешко створити до краја успели омнибус филм. Много је ту замки у које су упадали и многи славни светски редитељи. Младим српским ауторима чини се да је било још теже, јер су морали да одговоре на тему из блискије историје коју су и сами „писци“ већ почели да заборављају. Када се ова историја писала поменути филмски аутори су били деца.