У четвртој есејистичко-критичарској књизи „Оштар угао” Бојане Стојановић Пантовић пратимо Аријаднину нит песничких текстова кроз дискурзиван, али метафорама, симболима и бритким судовима писане критике. Сви текстови су настали од 2004. до 2008. године, а објављени су као критике и прикази у дневном листу „Политика”, Културном додатку „Политике”, осталим недељним, месечним публикацијама и као поговори или предговори песничким књигама.

„Оштар угао” приказује, вреднује и анализира текућу песничку продукцију, али доноси и нова тумачења „запостављених” песничких дела.

Кроз већину текстова се провлачи питање смисла и статуса српске поезије у савременом тренутку. У том погледу се издваја критичко-полемички текст „О положају српске књижевности која се данас пише у четири државе”, у коме ауторка критикује јавну сцену, државне институције које нису спремне да стану иза појединих издања, заједничких пројеката или превода дела светске књижевности. Нажалост, наша актуелна сцена је остала, како пише Бојана Стојановић Пантовић на приватним везама и контактима, невладиним организацијама, кафанским везама, и закључује: „Ово је време мутираног агитпропа”. Текст „Духовна вертикала косовског завета” (тумачења и манипулације) промишља улогу косовског мита и каже: „Наше време и актуелна, трагична дешавања са Косовом умногоме су блиски Ракићевом носталгичном доживљају ’косовских божура’, али можда још више Црњансковом и Исидорином песимистичком поимању косовског завета”.

Одељак „Запостављена читања” доноси инспиративна тумачења лирске прозе Алека Вукадиновића, прозаида Ивана Растегорца, поетику Братислава Милановића, Мирослава Максимовића, Милоша Комадине, Николе Вујичића. У трећем одељку „Оштрог угла” под насловом „На рушевинама пост(модерног)” смештени су прави примери новинске критике, концизне са јасним оценама песничких књига Д. Смиљанића, М. Кордића, М. Петровића, Д. Новаковића, Р. Шајтинца, Ј. Зивлака, Н. Васовића, З. Карановића, М. Орлића, Љ. Симовића, Д. Јеврић, М. Тешића, Д. Алексића и других. Дакле, реч је о пресеку актуелне песничке сцене у широком поетичком и генерацијском распону.

Последњи део књиге садржи ауторкину полемику са актуелним критичарима о контроверзном тумачењу „Неболомства”, панораме српског песништва краја 20. века. Б. Стојановић Пантовић образлаже још једном своје критеријуме за одабир ове песничке панораме и објашњава чиме је и како била подстакнута, одговара на критичке и по њеном суду „исполитизоване”, идеолошке нападе. Публиковање свих ових текстова, написа, полемика јесте сведочанство једног смутног времена у коме су се поетички, идеолошки, национални критеријуми измешали у магму, ужарену лаву пренапрегнутих деведесетих година 20. века. Ипак, било би корисно за нашу актуелну критику и књижевну историју да последње поглавље „Мојим критичарима” прерасте у самосталну књигу у којој бисмо видели све одјеке „Неболомства” у Загребу, где је и објављено 2006, и у Београду. Било би то драгоцено због свестранијег погледа на снагу „седме силе”, критичких и националних односа балканског вртлога.

„Оштар угао”, зато, поред актуелних приказа и студија песничких књига, снагом полемичког контекста трага за одговором на питање: „А чему критика у оскудно време?”