Dok je prethodna zbirka Spasojevićevih priča („Labudova pesma Faustina Asprilje”), pisana u stilskoj mešavini neorealizma i ironizovanja pop i treš kulturnih modela, bila zapravo usmerena na tešku poratnu dramu srpskih prostora fokusirajući se na eroziju ličnog i porodičnog života, spuštanje granica etičkog, estetskog i ljudskog dostojanstva, njegova druga zbirka pripovedaka „Noge Jarmile Kratofilove” oslanja se na iskustvo življenja u urbanoj Americi (Njujork), koje se uklapa u literarno nasleđe Rejmonda Karvera (ali i Čehova i Vilijama Trevora). Zbirka je ostvarena minimalističkim izrazom, još redukovanijim nego što je to bio slučaj sa njegovom prethodnom prozom.

Dijapazon Spasojevićevih tema kreće se u vidokrugu jedinke obuzete depresijom i usamljeništvom u urbanom okruženju, koje izopštenost i potencira. Njegovi likovi su preosetljivi marginalci, nezaposleni, odbačeni čak i u okviru porodice, viškovi koji se nikoga ne tiču. Autor oko njih ubedljivo tvori zagušljivu atmosferu beznađa, teških depresivnih stanja, u čemu se i oni sami osećaju otežalim od pritiska besmisla kao posledice odbačenosti. Takve, u osnovi nedelatne osobe okovane težinom svog stanja nisu sposobne za pokret, promenu ili stvarni uticaj. Zato su ovo prevashodno priče stanja, a ne zbivanja.

Kao jedan od prelomnih događaja koji se nazire u pozadini nekih od priča jeste i odlazak iz sopstvene zemlje, teret stranstvovanja, dvostruka izopštenost iz obe sredine – i one domovinske iz koje se otišlo, i nove u koju se pristiglo. Neukorenjenost i iskorenjenost kao da su dva pozadinska motiva, presudna za depresivna stanja Spasojevićevih junaka, mada postoji napor da se, saglasno američkoj, a naročito njujorškoj stvarnosti gde je većina stanovništva stranog porekla, iseljeništvo kao uzrok osećanja izopštenosti prenebregne. Autor se, naime, trudi da stanje konstatuje, i ne dopušta mogućnost da su junaci mogli uticati bilo na uzroke, bilo na posledice zatečenog.

Minimalizam dosledno sproveden u svim pričama je karverovske provenijencije, ponajviše u onom aspektu gde je svojevrsna začuđenost likova nad udesom života koji ih je zatekao u raskoraku sa intimnim doživljajem stvarnosti. Jezički minimalizam se odražava u sitničavim opisima bezdogađajnosti gde, pokatkad, promine zvuk života drugih ljudi, zrak sunca kroz spuštene roletne, miris ustajale odeće ili pokvarene hrane, odlomak nekog dijaloga, škripa kreveta, bolni uzdah zbog nagnječenih leđa ili utrnule noge.

Ova, u suštini bluzerska melanholija koja se graniči sa ozbiljnošću depresivnih stanja, nagoveštena je već na početku knjige navođenjem stihova Lusinde Vilijams – „Ne želim da govorim, već da tugujem”. Praznina duhovnih stanja, uslovljena svojevrsnom otupelošću pod teretom tuge, odražava se na jezičku i tematsku svedenost gde su dominantne tačke oslonca ćutanje i uzaludnost svake akcije. Ironični prizvuk postmodernog diskursa prisutan je kao neophodni kontrateg ovoj, u osnovi neorealističkoj, prozi i to počev od naslova koji ironično priziva u sećanje neženstvene noge jedne od najuspešnijih sportistkinja koje su ikada trčale svetskim takmičenjima, pa do citiranja rok i alternativne kulture.

Poput svojevrsnog muzičkog vodiča, pripovetke se kreću između dva shvatanja, oba ironičnog konteksta: mantričkog ponavljanja rečenice „Život je lep”, sa svešću da ona ima potpuno suprotno značenje i stihova Nika Kejva – „Ovo je predivan život/ ako uspeš to da otkriješ...” Činjenica da Spasojevićevi likovi nisu sposobni da to otkriju, upućuje na to da je razočaranost životom, kao ključni motiv zbirke, možda najbolje opisana u sekvenci gde junakinja priznaje sebi da je redovno kupovala knjige iz serijala „Život počinje u ...30/40/50-oj...”, uzaludno čekajući da život konačno započne. Ironično i tragično, u isti mah.