На ком виртуелном месту се може повући она танка линија која раздваја свакодневицу од књижевности? Када има смисла писати и приповедати о нечему што делује као тривијална свакодневица? Мића Вујичић се одлучује да подржи схватање по коме је свака људска јединка особена, јединствена и непоновљива у својој појавности, ма колико на први поглед деловала обично. Оштар старт је зато не толико потрага за идентитетом, већ пре потврда да идентитет јединке није фикција, али да га фикција, тј. књижевност може разоткрити и у тренуцима када се он у обичном животу не препознаје. Ликови овог романа у више наврата и сами су запитани над сопством као таквим, траже повремену потврду свога ја наглас изговарајући „Ја сам”, реченицу која се као лајтмотив протеже овим невеликим романом фрагментарне конструкције. И ту потврду проналазе на, за књижевност, помало неочекиваном месту – у анегдоти. Вујичић успева да овај потцењени жанр уздигне на вредносној жанровској лествици, демантујући зле гласине да се жанровима уопште може приписивати или укидати вредност, демантујући коначно и сопствене ликове који декларативно покушавају да побегну од анегдоте доживљавајући је као исечак из целине, немоћан да опише целовитост једне личности, а камоли досегне универзалност.

Колеба се Вујичићев роман у овој теоријској запитаности и на нивоу самог текста, од потврде до порицања моћи анегдоте да се уздигне у књижевни жанр. Једном од ликова, питорескном стрицу-близанцу, неоствареном писцу, приписује страх од анегдоте и немоћ да се анегдота претвори у причу. Следећи логику замишљеног лика, пронађени рукопис стричеве приповетке је зато и уметнут у роман као пример неуспелог покушаја да се кроз анегдоту опише једна личност, у овом случају, песник Мика Антић. Али, на ширем фону романа, епизода са пронађеном стричевом причом је само још једна од анегдота уткана у композицију Оштрог старта. Вујичић поступком монтаже мноштва анегдота лабаво повезаних наизглед узгредним сећањима наратора (сина и најмлађег члана једне банатске породице), поентира идеју да су управо најситнији исечци из живота, а можемо их назвати и анегдотама, вредни препричавања и сећања, да су они срж једног бивствовања. Кроз њих се може огледати целина и личности и једног живота, па коначно и једне епохе, јер су они оно што одскаче од свакодневице, док је све оно што није вредно сећања и препричавања, заправо тривијала која остаје изван поља књижевности. Зато се и фрагментарност показује као логичан избор у компоновању романа, јер ће својеврсни низ исечака нечијих стварности, на крају пружити читаоцу мозаичну слику и микро, али и макросвета.

На трагу породичних биографија, у маниру Боре Ћосића, Виде Огњеновић, Мирка Ковача, Давида Албахарија, Вујичићева проза се, захваљујући анегдоти која онеобичава ликове и догађаје, доживљава као артифицијелна верзија стварности. Том утиску доприносе и локалне боје једног несвакидашњег банатског села какво је Мокрин. У наизглед обичним животима, бизарности има на претек, узрокованих менталитетом мокринских јунака, пре свега, али и духом времена ситуираног у деведесете протеклог века.

Ипак, доминантан утисак јесте да се Вујичић од деведесетих брани хроником, не једне епохе, већ малом, породичном, оном која се приповеда са топлином и хумором, као што се породичне приче испредају у кругу најближих, у славу сећања које продужава живот предака. Сваки од покушаја неког већег замаха, описа епохе кроз смрти оних који су окусили рат деведесетих, или конституисања већ (од Боже Копривице до Хандкеа) виђених метафора „фудбал као живот”, не поседују ону носивост која би могла издржати сву тежину теме. То за овај кратки роман и није од највеће важности јер је он у целини постављен према мерама човека и оног најдубљег људског, јер се непретенциозно и умиљато његови ликови подвлаче под кожу читаоца, чак и у тренуцима када, истина ретко, фрагментарна структура захрамље или анегдота зазвучи познато.