Језик – јунак романа

Док је претходни роман Саше Илића, „Берлинско окно”, био ангажована вивисекција физичког и моралног расапа Југославије, „Пад Колумбије” је на известан начин сузио перспективу, са ширих екс-Ју простора на узроке и последице тог распада у оквирима Србије.

Обухватајући омеђени временски период – од појаве пасквиле Војко и Савле, до убиства Зорана Ђинђића, роман покушава да фикционализује позадинска дешавања, говорећи о ономе што се могло само наслућивати и што ни до данас није до краја разјашњено. Откривање тајни (природно доминантних у роману конципираном у маниру крими-жанра) постаје основни покретач наратива и прилика да се анализирају начини на које је један систем користио медије да кроз њих пласира идеологију и продукује мишљење и свест дела народа.

Илић у средиште пажње ставља антијунака, Владимира Берата, фантомског аутора наречене пасквиле, али и читавог низа тенденциозних чланака у рубрици „Одјеци и реаговања”, писаних са утилитарном функцијом преокрета политичке свести народа. Улога скривеног луткара који повлачи конце док и сам бива лутком неких других моћника, додатно је подвучена описима његове трансвеститске природе која преоблачењем и шминком мења облике, скривајући се испод различитих маски и у професионалном и у приватном животу. Поигравањем мотивом истраживања сексуалних оријентација (присутних и код оца и код ћерке Берат), Илић помало натегнуто потенцира тему двојства скривено/јавно у светлу нејасних и мутних манипулација и приватним/јавним животима, кафкијанских завера где се намере и механизми деловања државног апарата никад до краја не могу открити. Иако је увођење мотива преиспитивања сексуалних оријентација можда најпроблематичнији аспект „Пада Колумбије”, а метафорични потенцијал полног двојства чини се да више збуњује но што усмерава, шминкање трансвестита има асоцијативни потенцијал, подсећајући да скривање и маске које се у тајности навлаче, изазивају константну несигурност код читаоца и тиме остварују романескни саспенс. Ипак, фантомска природа овог лика успешније је наглашена његовом позицијом која се открива на самом почетку романа: Берат је „одсутан”, нестваран лик, дух (као што је то био и док је скривајући прави идентитет и пишући под туђим, измишљеним именима), ни жив ни мртав, испражњено тело прекривено опекотинама у болничком кревету до кога је стигао након атентаторског покушаја да се избришу сви они који нешто знају о претходном режиму. Улогу истраживача „догађања народа” преузима његова ћерка која се из Америке враћа због очеве „несреће”, несвесна његове улоге током деведесетих. У ковитлацу тајних служби, политичке и „ине” мафије, криминала и неморала којим су испрљани без изузетка сви сегменти једног друштва, од профане до црквене власти, од медија и познатих личности, до обичног света и аутентичних маргиналаца, роман се неће до краја повиновати законитостима жанра и остаће у онеспокојавајућем песимизму неразрешених проблема. А то указује на то да се Илићев роман може читати и у неком другом кључу.

Уобличен под маском политичког трилера са неореалистичком залеђином, крећући се у широкој скали стилова од најнижег до највишег регистра, Илићев рукопис свесно асоцира и на широк дијапазон медијских стилова који директно утичу на промене најпре у политичким ставовима, а потом и у језику, култури, појединачној свести. Језик, било у форми изговореног или написаног, скривена је прича и истовремено прави јунак романа: начин на који се могло и још увек може манипулисати језиком али и самим приповедањем кроз писање у медијима, заводљиво формирајући свест великог броја људи, могла би бити и интернационална тема великог потенцијала где се јасно види да језик, нарација и фикција могу имати прекретнички утицај и већу моћ од оне која им се приписује. Пад Колумбије анализира пример медија који су у Србији 90-их одиграли кључну политичку улогу, али се кроз намеру аутора да се у књижевно дело уведу различити медијски, жаргонски, колоквијални и други језички стилови, сагледава и шири контекст анализе моћи језика и његовог утицаја кроз различите комуникационе канале. Сведоци смо да је то једна од можда најактуелнијих тема данашњице.