Мирјана Ђурђевић спада у оне атипичне списатељске појаве које историчари књижевности неће моћи једноставно да сместе у неке од водећих тенденција српске прозе. Лакше је рећи шта све њена проза није, него шта тачно јесте: не припада крими-романима, иако се жанром поиграва, нити се олако може сврстати у нискожанровску прозу. Њени романи свакако нису ни типично женско писмо, као што ни њене главне јунакиње немају сличности са корпусом женских ликова у српској прози.

Још је теже њену детективку Харијету доживети као пандан нпр. једној мис Марпл. Ђурђевићкина проза би се пре могла окарактерисати као ангажовано штиво које кроз пародиране жанрове кримића, слипстика и бурлеске, на специфично духовити начин са зрнцима ироније, говори о неким од горућих тема српске стварности. Тако настају књиге које исмевају академике, грађевинску мафију, здравство, све наше транзиционе неприлике и – тешко промењиве карактере.

Нови роман, „Каја, Београд и добри Американац”, нешто је ново на хоризонту очекивања ауторкиних читалаца. Роман се поново приближава историјским темама (попут „Чувара светиње”), али и посредно одржава везу са корпусом ауторкиних тема ангажованог пародирања савременика. Међутим, „Каја...” нема више натрухе метафикције, попут „Чувара светиње”, али то није ни класичан историјски роман, иако обухвата период 1927–1945, пратећи кратки историјат суживота Београђана са Калмицима, будистичком заједницом која се бежећи од Октобарске револуције доселила на ове просторе, а потом опет, бежећи пред нацизмом, нестала, а да није оставила готово никаквог трага, чак ни у сећањима самих Београђана који за њих као да нису ни знали. Пре би се могло рећи да су наши преци били незаинтересовани но толерантни спрам појаве „других” и њихових другачијих култура.

Главна јунакиња, радозналог и еманципованог духа, енергична списатељица Мица Ђурђевић, алтер его саме ауторке, издваја се као веома атипична појава у свом ангажману да помогне калмичкој девојчици Каји, такође, лику веома особеног карактера. Иако се и овај роман, по много чему, тешко сврстава у женско писмо, управо та неупоредивост женских ликова се мора узети у обзир као занимљив допринос новим погледима на женски идентитет. 

Паралеле са данашњицом су неизбежне и нимало случајно подвучене у роману. Ђурђевићка на свој духовити начин провоцира савременог читаоца да преиспита сопствене ставове и навике да се ствари посматрају поједностављено, типолошки, из угла уврежених представа и предрасуда. У том смислу, „прича о Београду у коме сте пропустили да живите”, како гласи поднаслов романа, доживљава се и као прича о Београду у коме управо живимо и који се одиста не разликује много од оног пређашњег у неким главним цртама на које се роман фокусира.

Мање амбициозан у захтевима транспоновања историјских тема од „Чувара светиње”, не тако оштар у исмевању и иронизовању домаћих болних тачака и карактера и, најзад, роман који се први пут у Ђурђевићкином стваралаштву не заснива на крими-заплету и саспенсу, „Каја, Београд и добри Американац“ је, у односу на претходне, топлијег породичног штимунга скривеног у сеновитим баштама кућа у тихим улицама Београда, грађанског живота који се још увек не предаје у потпуности, пријатељских и брачних односа који свој успех граде на разумевању, наклоности и давању слободе различитостима.

Оно што и даље пресудно боји Ђурђевићкину прозу јесте чињеница да се њени ликови формирају, пре свега, на једној врсти неагресивне непослушности која се заснива на здравом разуму и само захтева слободу и неукалупљеност личности као модус вивенди, као предуслов слободног живљења и истовременог неугрожавања „другог”, ако појам другости разумемо као све оно што нисмо ми сами. Мирјана Ђурђевић је, непретенциозно као и до сада, написала роман остављајући осећај другачијег штива које на пријемчив начин апологизује управо непослушност као шармантни начин да се индивидуалност гради уз одмерене и подједнаке дозе јогунасте побуне и људске емпатије и стога устоличи као здравији поглед на живот, али и још један релативно ретко срећан мотив у домаћој књижевности.