Вишеструко овенчан најзначајнијим домаћим наградама, међу којима и НИН-овом и Андрићевом па и овом најновијом, „Виталовом”, један од наших најпревођенијих и најзначајнијих писаца са досадашњим опусом од десет романа, исто толико приповедачких збирки и три књиге есеја, Албахари кроз двадесет прозних целина ове збирке доказује да се умешан приповедач може са лакоћом кретати кроз разноврсне тематске и жанровске одреднице, а да то ни у једном тренутку не угрози његов списатељски и поетички интегритет.

Основни утисак који збирка на читаоца оставља јесте тежња да се направи помак у односу на досадашња искуства личног идентитета – у првим збиркама, човека заинтересованог за урбане идентитете младости – алтернативе, маргине, експеримента, стрипа, рокенрола, опијата, као и за тражење себе кроз породичне теме, а по одласку у Канаду, наглашено трагање за уцеловљењем кроз веома различите идентитете (јеврејског порекла, београдског и канадског живота). „Сваке ноћи у другом граду”, асоцирајући на Џармушев филм „Ноћ на земљи”, трага за оним заједничким именитељем људскости, проналазећи га у различитим градовима, земљама, и, очекивано, континентима – од београдског Земуна и Новог Београда до Калгарија, две кључне тачке Албахаријевог битисања, али и у Цириху,' Љубљани, Лиону, Опатији...

Иако су у збирци и даље присутне поменуте „албахаријевске” теме, он као да их пропушта кроз један тамнији филтер кроз који се сагледавају теме смрти у дијапазону од убиства и самоубиства, до духова прошлости, насиља, зла под различитим маскама, све приказано кроз извесну дозу помирљивости и смирености коју доноси мудрост широког сагледавања слике света. Ноћ боји већину приповедака, па чак и оне које нису искључиво везане за ово доба дана, јер се метафорично наткриљује попут тамне сенке над ликове профилисане често као путнике на свом путу незнано куда, заустављене игром случајности на месту на коме их хвата објектив Албахаријеве приче-фотоапарата и то баш у тренутку у коме ће им се живот преломити и запутити у другом правцу.

Овај, у литератури толико пута коришћен поступак припада традицији вештих приповедача да у краткој форми прикажу читав један живот описујући пресудни моменат темељног преокрета, а посебност Албахаријеве вештине коју он суверено демонстрира јесте у томе што сведено, минималистичко приповедање о уоченом тренутку преокрета, у овој збирци кореспондира са једним другим медијем – фотографијом. Почевши од уводне приче, „10 (не)снимљених фотографија”, све упућује на то да је збирку могуће читати и као низ својеврсних „наративних снимака” и то је, можда, онај кључ који ће понајпре отворити врата управо ове збирке прича а не неке друге Албахаријеве, на коју би вам ова могла заличити.

Из визуре професионалног фотографа који све мање фотографише за породични албум, Албахари се фокусира на „другост”, на треће лице више него на прво или друго. Ликови су стога нешто флуиднији, ухваћени у трену, понекад нејасне историје и животне приче.Они трагају за неким другим, могућим животом, било као апатриди, исељеници, путници, тражећи место на земљи где гравитација слабије вуче надоле, било као писци кроз уметност која често не ослобађа већ додатно обавезује. Животна исклизнућа и посрнућа која се драматично откривају у трену, потенцијално би се могли доживети и као епифанијски тренуци преображаја и спознаје, макар у оним животним причама где писац дарежљиво пружа и ту могућност – промена наместо смрти, бојећи их хуморним, благо иронизованим или зачудним тоновима.

Ако се у збирци препозна иронизовани закључак из приче „Базилика у Лиону” да је живот приповест коју смишља неко други, из чега следи да тих прича може бити и више од једне и да их је могуће мењати док се не пронађе сопствена, онда се и откриће да се прави живот налази у нама, а не изван нас, чини прихватљивим. А помирљива аутопоетичка спознаја амблематски везана за све што је Албахари написао – да савршених прича нема и никада их неће ни бити – може звучати утешно.