О судбини Немаца у Југославији после Другог светског рата, спорадично су писали и српски и хрватски писци у последњих десетак година. Заједничко им је тематизовање једне, више од педесет година прећуткиване теме. Игор Маројевић романом „Мајчина рука” указује на чињеницу да је било егзекуција, прогона, силовања и протеривања у радне логоре цивилног немачког становништва у Војводини, без обзира на њихову постојећу или непостојећу кривицу и да се о овој теми читав низ година ћутало, не само зато што је била таубизирана већ и зато што готово да није ни остало оних који би смели или имали зашто да је покрећу.

Роман је писан тако да причу нијансирано сагледава са позиција оних који су у отете куће и поседе Немаца досељени из Црне Горе и Херцеговине, често ни сами не разумевајући околности које су до тога довеле и патећи због немогућности да се прилагоде на нове услове живота.

Да је било недужних и на страни цивилног немачког становништва и на страни „колонизатора”, нема никакве сумње, као и да потпуно невини могу осећати кривицу. Фармакос односно недужна жртва која страда на основу непочињеног, већ крвном везом наслеђеног греха је лик који припада античкој књижевности, али је мотив страдања невиних истовремено и један од најчешће коришћених у књижевности. Делимично измењен током 20. века тај мотив је присутан и када говоримо о националној и колективној кривици, јер је почињени грех такође наслеђен из широко замишљене породице – нације. Могу ли се за почињене злочине осећати кривима и недужни само зато што је неко злочин чинио у њихово име, питање је на које није могуће дати једноставан одговор.

Маројевић за јунака романа одабира шеснаестогодишњег дечака, невинијег од свих, дете досељеника без икаквих претходних знања. Митолошка подлога романа се открива у мотиву болести која се неочекивано јавља док јунак живи у кући прогнаних Немаца у Врбасу. Болест се повлачи када се дечак одсели у Котор, постојбину родитеља, да би се поново вратила по повратку у Врбас. Као да постоји нека невидљива нит која спаја појаву болести са местом почињеног злочина, кућом прогнаних Немаца.

Болест постаје казна, а дечак фармакос, односно недужни јунак који страда због родитељског греха. У овом случају где кривица родитеља (досељеника којима се манипулише по политичкој директиви) изостаје, грех се пребацује на ниво националне кривице и то се у роману ишчитава у двоструком контексту и победника и побеђених. То је онај тренутак у коме се сукобљавају два схватања, да ли се нација доживљава као широко родитељско окриље или се улога припадности једној нацији може у потпуности игнорисати?

Поменути митолошки контекст, дискретно ће изместити овај роман из сфере реализма. Маројевић ће миту додати и нешто од укуса мистичног уводећи још неколико ситуационих загонетки које ће се читаоцима учинити граничним. Можда и без директне и јасне намере писца да их учини фантастичним, присуство наративних модела преузетих из фантастичке књижевности, генерише истовремено и најбоља и најлошија литерарна решења којима се прибегава. Јунакове мистичне моћи (отварање трећег ока и „виђење” прошлости) као последица болести у „Мајчиној руци” замишљене су у фантастичком дискурсу у смислу како га тумачи Цветан Тодоров: читалац је у недоумици да ли је догађај фантастичан или реалан, јер се у исти мах нуде и разумна и невероватна објашњења. Међутим, поједине епизоде у роману (као она о „успављивању” дечакове вршњакиње) делују наивно, као наметнуто решење коме се прибегло у недостатку бољег.

У суштини ваљано одабрану и сагледану тему повремено ометају или поједностављена решења у оквиру самог заплета или стилска исклизнућа, као и недовољно успелих језичких конструкција попут синтагме „рука-руци” која пречестим понављањем губи на свежини и намењеној јој симболичности. Из ове синтагме је вероватно проистекао и наслов књиге који се без предзнања о роману ишчитава као излет у сентиментализам, уместо да се схвати у ироничном контексту како се након читања разуме, али се и даље доживљава као наслов који је лако могао бити замењен и неким погоднијим. Чини се да није много требало да се неке од наведених „рупа на путу” изравнају и да овај роман засија.