„Окултни трилер” како је у поднаслову био дефинисан Олтвањијев први роман Црне ципеле, јестенајприближнија дефиниција која би се могла приписати и његовој другој књизи, Кичма ноћи, али је у новом роману жанровска мешавина крими-хорора поделила простор са антиутопијском сликом српске стварности и довела Олтвањија до самог улаза у мејнстрим токове српске књижевности.

У обиљу ликова, тема, главног и споредних заплета, он успева да одржи напетост до самог краја али и да покрене бројне неуралгичне теме из ближе и даље прошлости српског политичког живота, да вешто алудира на неке конкретне догађаје (убиство председника, утицајан писац у политичком животу, улога медија у друштву, веза између криминалних банди и политичара, таблоидизација друштва...), као и да уобличи неке од најбоље профилисаних ликова домаће књижевности – полицајце, новинаре, тв-водитеље, писце и политичаре који нису само типски карактери. Најбоље странице свакако припадају ликовима главне јунакиње, полицајке и њене мајке као и њихов међусобни однос који би могао бити достојан озбиљне анализе у оквирима родних и феминистичких студија. Кичма ноћи је, дакле, много више од укалупљене жанровске схеме, а питорескни ликови крећући се кроз антиутопијски пејзаж препознатљивог београдског хорора (и у буквалном смислу речи, а не само као књижевнотеоријске одреднице) фуриозно заплићу и расплићу радњу кроз „сузе и смех” не допуштајући ни тренутак предаха.

Зашто је онда, балансирајући на данас већ прилично истањеној линији раздвајања „забавне” од „озбиљне” литературе, овај роман, иако вештије написан од великог броја домаћих прозних остварења такозване „високе” литературе, иако одмакнут од жанровских модалитета, ипак остао у окриљу жанра, постаје јасно већ и по томе што га је немогуће подвргнути детаљнијој анализи. Док је литерарно преобликовање стварности у мејнстрим књижевности у целости доступно херменаутичком разматрању, анализа жанровског дела (које према обрасцу подразумева поступно долажење до тајне, убице или следа догађаја), бесмислена је не само са становишта непотребног разматрања једног шаблона, већ и стога што би разоткрила превише података и тиме укинула сваки саспенс (напетост) и уживање у читању будућем читаоцу.

Понешто се ипак још може рећи. Поред повремених стилскихнемарности као и неколико пропуштених прилика да се покренуте теме и назначени ликови заокруже до краја, што у својој укупности не квари општи утисак, у самој структури се открива нешто важније: чини се да се сама замисао да роман задржи у оковима жанра показала као спутавајућа јер је Олтвањи имао у рукама већ готова решења како да их превазиђе.

Инсистирајући на смени жанровског обрасца, где се у крими-заплет уплиће хорор, који би као једна од подврста фантастике могао да кореспондира са стварносном матрицом романа на метафоричном нивоу, Олтвањи се лишио тог потенцијала у корист ефектног трика-изненађења способног да наратив преведе из детективског у роман страве.

Остала је неискоришћена прилика да се један од мотива, познат као свеприсутан митолошки симбол, симбол Змије, наметне као упориште које је могло прекорачити жанр, транспоновати онај део књиге који подлеже стварносном обрасцу и увести роман (иначе замишљен као књижевнипандан остварењима попут филма Од сумрака до свитања) у традицију нпр. Булгакова, или савременог Певељина који такође користи жанр, али и мит за иронизовање савременог. Змија, описана у готово свим религијама као симбол владара, али и као симбол двоструке природе – истовремено добра и зла, има потенцијал метафоричности која је могла одговорити на највише литерарне захтеве за уметничким обликовањем српске реалности. Овако се, иако, судећи по неким назнакама препознатљивим у самом роману, добро обавештен о конотацијама овог симбола, Олтвањи одлучио да га искористи пре свега у функцији жанра, те се изванредна идеја делимично заглавила између два нивоа: жанровски забавне досетке и могућег читања крими/хорор романа као транспоноване слике крими/хорор стварности коју живимо. Узбудљив роман, упркос свему, од писца који је показао да може још и више, само ако то буде желео.