Čefur je osoba koja živi na teritoriji određene države, ali nije pripadnik tamošnje nacionalne većine.

Ovako glasi prva rečenica romana „Čefuri, raus!” Gorana Vojnovića (kod nas objavljenog u izvrsnom prevodu Ane Ristović kao „Južnjaci, marš”), ali ne otkriva da je čefur pogrdni naziv za došljake iz jugoistočnih republika bivše Jugoslavije. Rečenicu kojom se izbegava svako konkretno geografsko i nacionalno pozicioniranje valja notirati kao svojevrsni moto, jer bi se u ovom „bez dlake na jeziku” pisanom romanu lako mogli zanemariti globalni problemi suživota različitih nacija i tako prevideti širi kontekst Vojnovićevog žestokog rukopisa.

Roman je pisan u prvom licu, kao ispovest srednjoškolca čiji su roditelji u Sloveniju došli iz Bosne i koji, uz sve muke odrastanja, dodatno traga i za nacionalnim identitetom. Osećajući da ne pripada sredini iz koje je potekao, ali ni onoj u koju je pristigao, on za obe strane ima samo pokude, ali ne i rešenja kako da prevaziđe mane sopstvene okoline. I to je, ispostavlja se, trauma koja muči i druge Vojnovićeve likove; nemoćni da se prilagode okruženju koje im se predstavlja besprekornim, oni mu se suprotstavljaju insistirajući na sopstvenim manama. Inat i „čuvanje sopstvenog identiteta” čine im se kao jedino dozvoljeno i raspoloživo oružje, ali previđaju da je to zamka koja ih tera da se doveka vrte u krugu sopstvenih i tuđih stereotipa.

Vojnović posebno insistira na stereotipima s namerom da istakne sve goruće momente u odnosima dveju sredina, nevoljnih da pronađu zajedničke crte, opsednutih upravo iluzijom da je očekivano ponašanje ne samo jedina realnost već i kotva za koju se mora, po svaku cenu, držati radi očuvanja identiteta. Ponekad je teško sagledati to da je taj identitet delimično imaginaran jer se i gradi upravo na uvreženim mišljenjima, nastalim na osnovu pogleda onog drugog.

Od stereotipa do političke nekorektnosti samo je jedan korak i možda će se učiniti da je „Južnjaci, marš!”, roman koji vrvi od psovki i uvreda, zaslužio da odmah dobije etiketu vodećeg politički nekorektnog dela na ovim prostorima. Pa ipak, upravo to što i najgore izjave Vojnović smešta u usta jednog sedamnaestogodišnjaka, dovoljno pronicljivog da zapazi tužne slike realnosti, dovoljno prostodušnog da ih bez zazora ispriča, dovoljno mladog da ih sa dozom humora i bez patetike preživi i nastavi dalje – čini ovaj roman možda najotvorenijim i najhrabrijim, ali i literarno najupečatljivijom knjigom s temom nacionalnih razlika, a da pri tome ni reč ne progovara o ratu u bivšoj Jugoslaviji.

Posredno gledano i o tome je ovde reč, kao što se između redova iščitava i ponešto o globalnoj političkoj nekorektnosti koja je još uvek itekako živa u svim zemljama i na svim prostorima na kojima žive ljudi različitog porekla, kulturnog miljea, društvenog statusa, boje kože. I, što je jarkija lokalna boja i prepoznatljiviji konkretni slučaj naselja Fužine, nastanjenog mahom južnjacima u okruženju srednjoevropske Ljubljane, to je ozbiljnije pitanje mučnog suživota i patnje kroz koje prolaze svi iseljenici, emigranti, izbeglice, gastarbajteri, egzilanti i ostali dođoši u države koje nisu njihove, niti njihovih roditelja.

Od, u svetskoj književnosti sve prisutnijih, tema o predgrađima ili veoma aktuelne kolonijalne književnosti pakistanskih i indijskih autora u Britaniji, nobelovca V. S. Najpola pa do npr. francuskog novog filma Metju Kasovica i do, možda, dalekih korena ali ne i neosnovano pomenutih, Selindžerovog „Lovca u raži”, Goran Vojnović mudro koristi sve ove uticaje i piše otvoreno, bez ograda i respekta. Lišen svake patetike, preskačući sve granice s lakoćom potpune sigurnosti u sebe, on progovara o onome što bi moglo tištiti daleko veći broj ljudi od onih spomenutih u romanu. I zbog toga dobija najznačajniju književnu nagradu u Sloveniji – Prešernovu nagradu za 2009. Zasluženo.