Чефур је особа која живи на територији одређене државе, али није припадник тамошње националне већине.

Овако гласи прва реченица романа „Чефури, раус!” Горана Војновића (код нас објављеног у изврсном преводу Ане Ристовић као „Јужњаци, марш”), али не открива да је чефур погрдни назив за дошљаке из југоисточних република бивше Југославије. Реченицу којом се избегава свако конкретно географско и национално позиционирање ваља нотирати као својеврсни мото, јер би се у овом „без длаке на језику” писаном роману лако могли занемарити глобални проблеми суживота различитих нација и тако превидети шири контекст Војновићевог жестоког рукописа.

Роман је писан у првом лицу, као исповест средњошколца чији су родитељи у Словенију дошли из Босне и који, уз све муке одрастања, додатно трага и за националним идентитетом. Осећајући да не припада средини из које је потекао, али ни оној у коју је пристигао, он за обе стране има само покуде, али не и решења како да превазиђе мане сопствене околине. И то је, испоставља се, траума која мучи и друге Војновићеве ликове; немоћни да се прилагоде окружењу које им се представља беспрекорним, они му се супротстављају инсистирајући на сопственим манама. Инат и „чување сопственог идентитета” чине им се као једино дозвољено и расположиво оружје, али превиђају да је то замка која их тера да се довека врте у кругу сопствених и туђих стереотипа.

Војновић посебно инсистира на стереотипима с намером да истакне све горуће моменте у односима двеју средина, невољних да пронађу заједничке црте, опседнутих управо илузијом да је очекивано понашање не само једина реалност већ и котва за коју се мора, по сваку цену, држати ради очувања идентитета. Понекад је тешко сагледати то да је тај идентитет делимично имагинаран јер се и гради управо на увреженим мишљењима, насталим на основу погледа оног другог.

Од стереотипа до политичке некоректности само је један корак и можда ће се учинити да је „Јужњаци, марш!”, роман који врви од псовки и увреда, заслужио да одмах добије етикету водећег политички некоректног дела на овим просторима. Па ипак, управо то што и најгоре изјаве Војновић смешта у уста једног седамнаестогодишњака, довољно проницљивог да запази тужне слике реалности, довољно простодушног да их без зазора исприча, довољно младог да их са дозом хумора и без патетике преживи и настави даље – чини овај роман можда најотворенијим и најхрабријим, али и литерарно најупечатљивијом књигом с темом националних разлика, а да при томе ни реч не проговара о рату у бившој Југославији.

Посредно гледано и о томе је овде реч, као што се између редова ишчитава и понешто о глобалној политичкој некоректности која је још увек итекако жива у свим земљама и на свим просторима на којима живе људи различитог порекла, културног миљеа, друштвеног статуса, боје коже. И, што је јаркија локална боја и препознатљивији конкретни случај насеља Фужине, настањеног махом јужњацима у окружењу средњоевропске Љубљане, то је озбиљније питање мучног суживота и патње кроз које пролазе сви исељеници, емигранти, избеглице, гастарбајтери, егзиланти и остали дођоши у државе које нису њихове, нити њихових родитеља.

Од, у светској књижевности све присутнијих, тема о предграђима или веома актуелне колонијалне књижевности пакистанских и индијских аутора у Британији, нобеловца В. С. Најпола па до нпр. француског новог филма Метју Касовица и до, можда, далеких корена али не и неосновано поменутих, Селинџеровог „Ловца у ражи”, Горан Војновић мудро користи све ове утицаје и пише отворено, без ограда и респекта. Лишен сваке патетике, прескачући све границе с лакоћом потпуне сигурности у себе, он проговара о ономе што би могло тиштити далеко већи број људи од оних споменутих у роману. И због тога добија најзначајнију књижевну награду у Словенији – Прешернову награду за 2009. Заслужено.