„Почетак буне против дахија” је роман који умногоме прати досадашња поетичка (и политичка) интересовања Светислава Басаре: преиспитивање историје (и садашњице) у једном веома игривом, маштовитом и несвакидашњем контексту, потпуно ослобођен свих стега, са великом дозом сарказма и ироније, али и неодољивим хумором. Апсурд, невероватни обрти, фантастика, парадокс, све су то Басарини адути којима он жонглира без узора, али и без епигона, крећући се у овом роману од пекићевски скројене саге о извесном трговцу Гвоздену Авакумовићу, најсличније појму историјске бурлеске, па све до „строго контролисаног памфлета” коме се аутор свесно приклања пружајући у завршном метапоетичком тексту теоријски утемељене разлоге за овај жанровски каламбур.

Мотиву коначне неспознатљивости историје и сагледавање прошлости као фикције дириговане од стране оних којима је то могуће и доступно, прикључују се и особени Басарини мотиви о тајним друштвима и заверама који ваља да иронизују историјске догађаје као бесмислене и погрешне, чак и у тренутку њиховог настајања. Тајно друштво „Бициклиста ружиног крста” из „Фаме о бициклистима” кореспондира са „Нерођеним историографима” из овог романа. Али, за јасније разумевање „Почетка буне против дахија”, пресудна је прича „Востани Сербије” из књиге „Мајмуноописаније”, у којој се разматра однос Вука Караџића и Милоша Обреновића. Теорија по којој је Вук Караџић популаризујући народни језик и поједностављујући писмо пренебрегнувши векове претходне традиције и културе, нанео велику штету будућим генерацијама, један је од Басариних кључних полазишних мисаоних концепата. Иако је Караџићу и Обреновићу у роману остављен релативно мали простор, Басара на овој тези гради читаву сатиричну потку где се историја Србије сагледава кроз фиктивно замишљена четири српска устанка, од којих последњи траје и данас. О судбини земље непрестано одлучују незналице, каријеристи, лопови, насилници, користољубиви дилетанти који су своје право гласа изборили оног тренутка када је на власт дошао неписмени Милош, убивши кума Карађорђа и онога тренутка када је победио Караџићев правопис и културолошки концепт поједностављивања и омасовљавања, односно када су и политика и култура дошле у посед неписменог и неуког народа међу којима сусе за моћ изборили не најбољи, већ најјачи.

Слагали се или не са Басариним мисаоним полазиштима, она остају у сенци једног савршеног стила којим писац суверено влада, проницљивих запажања, неочекиваних повезивања, оригинално карактерисаних ликова који у својој целини обухватају две стотине година српске историје успона, грешака и посрнућа приказане на урнебесно духовит начин, али и са дозом нескривене јеткости и разочарања.

Роман је у поднаслову окарактерисан као „сотија” (сатирична позоришна лакрдија из XVвека у Француској). Приказивањем најзначајнијих личности тог периода (од Карађорђа, Вука Стефановића Караџића, Наполеона, Милоша Обреновића, преко Николе Пашића, Д. Д. Аписа, па све до Добрице Ћосића, Ђиласа, Милошевића, Коштунице, Ђинђића и Тадића) и карикирањем њихових живота, Басара нам на луцидан начин нуди понекад поражавајуће, али истовремено и духовите одговоре на питања зашто се догађа све ово кроз шта Србија пролази већ трећу деценију и како се то видимо ми, а како нас виде други.