Метафора „мртвог поља”, земље у коју се укопавају лешине након чега она постаје „мртва” за касније обрађивање, непогрешиво одређује смисао у оквиру кога ће се кретати једна џојсовски приповедана прича. Роман, Мртво поље, прати троје младих људи чији ће се животи у оквиру двадесет и четири сата преплести на вишеструко трагичне начине, замишљене као читав низ метафора једног болесног, „неплодног” времена.

Година је деведесет и трећа, запамћена као најгора по инфлаторном, ратном и сваком другом лудилу, као и паду целе једне земље у духовну и материјалну беду. Мртво поље започиње ноћу, на „улици мртвачници” (описаној као Де Кирикова, испуњена окамењеним аветима сенки које региструју одсуство), сели се у кафић ироничног назива, Веселе деведесете („горионик људског меса”), где започиње данс макабр ликова који су „поносни власници својих ограничења”: јуродиви пророци, пијанци, похотни, егоисте, малоумници, психијатријски случајеви, болесно и језиво лишени самилости, антијунаци без изузетка, а заправо неретко препознатљиви, обични, људи из комшилука који испуњавају наш свет и који ће испунити и овај роман.

Гротеска, доминантна стилска фигура, препознатљива је у суморном дефилеу карикатуралних људских приказа кроз слике мрачних, испражњених улица, загушљивих кафана, смрдљивих степеништа, мемљивих станова. Нарација се, хотимично искидана и варљиво хировита, на моменте ближи лирској сажетости – роман постаје поема сачињена од ковитлаца разнородних гласова, унутрашњих монолога, одсечака успут ухваћених дијалога, стихова, парола, узвика, коментара, врискова, плача... Преплетени, гласови досежу трагику неког новог реквијема, компонованог за неку нову еру постмузикалности. Дисторзични тонови „дед метал” звука боље но речи дочаравају атмосферу романа чији су саставни део. Није обавезно, али је делотворно за комплетан доживљај на Јутјубу послушати, одгледати и прочитати речи песама бендова набројаних у прилогу с краја романа. „Дед метал” кога у музичком смислу карактеришу насиље, снага, дисторзија, атоналност, екстремизам, фасцинација смрћу у потрази за пристанком на њену неминовност и бесмисао, поигравање треш естетиком и естетиком ружног, потом фасцинација телом у расцепу између привлачности и гађења, Срдић користи као зачин који ће кроз емоцију изазвану музиком најпрецизније исказати оно што прозни наратив тако убедљиво успева да дочара језичким средствима, а то је утисак који су у целини оставиле деведесете.

Једна од поменутих преокупација Срдићевог романа, опсесија телом као реалношћу која се приказује у својој огољености када спадну све културолошке, хуманистичке и цивилизацијске маске, доминантна је поетичка линија која није преузета искључиво из музичког миљеа, већ коинцидира са савременим теоријским тенденцијама у уметности где се тело посматра као релевантни дискурс уметничког дела. Мртво поље, међутим, има и додатно покриће независно од свих теоријских трендова: форсирање телесности уздиже се до метафоре о спуштању на само дно пропадљивости, трулежи, смрти, надмоћи телесног над елементарном хуманошћу, што се, поред насловне метафоре, указује доиста као истинска слика деведесетих.

Могућност да се наратив непрекидно испуњава значењима, да се паралеле повлаче из различитих димензија (музичке, ликовне, књижевне, дневнонатуралистичке, стилизовано-фантастичке, теоријске) и сусрећу на папиру градећи нову, аутентичну романескну целину, Срдићу обезбеђује језичко варирање у овом иначе стилски готово беспрекорно писаном роману. Ако Ескими познају стотинак различитих израза за боју снега, Срдић проналази барем исто толико начина за нијансирање црне боје деведесетих у Србији. А судећи по насловној метафори неплодног поља на коме ништа не рађа још дуги низ година, у белу боју ни сам аутор не верује упркос охрабрујућим стиховима групе Годфлеш, наведеним уместо мота: „Нико није у праву ако греше сви, не можеш видети бело док црно не видиш”.