Владан Матијевић се користио еуфемизмом када се одлучивао за наслов свог последњег романа. Врло мало светлости је роман-омнибус који се састоји из три приповести о три независне судбине чије се јединство огледа у заправо апсолутном недостатку сваке светлости и она се не може угледати чак ни на крају неких од имагинарних тунела у којима се његови јунаци налазе.

Позиционирани у различитим културама, америчкој, руској и српској, Матијевићеви јунаци су немоћни да пронађу оно зрно суштаствености које би им омогућило смирење и задовољство једног просечног људског живота, они се налазе на ивици потпуног слома, изазваног коначним безнађем, који се по свакога од њих окончава трагично.

Јунакиња прве приче своју тачку ослонца покушава да пронађе у побуни и рушењу тренутног стања савременог света базираног на доминацији мушкараца и култури потрошачког чији је најистакнутији представник по њеној процени, један од најзначајнијих уметника XX века, Енди Ворхол.

Главни лик средишње приче, бивши министар пропале владе из милошевићевске ере, кључ успеха тражи у политици и материјалној обезбеђености, покушавајући тиме да превазиђе личне и породичне трагедије. Јунак завршне приче овог књижевног омнибуса, студент филозофије, живот посвећује делу Владимира Соловјева. Међутим, психички измењена стања ликова откривају непоузданост наратора и пукотине у исказима указујући на иронијски дискурс текста који из странице у страницу деконструише претходно написано.

Опседнутост Ворхолом је изазвана дечијим траумама и неузвраћеном геј љубављу, грамзиви политичар је истовремено и власник тешких породичних и личних трагедија, а религиозни студент користи рад о Соловјеву само као одскочну даску за добијање америчке стипендије. Ништа није онако како изгледа на први поглед, сваки од ликова се заправо налази у ситуацији несвесне негације сопственог животног избора, те ће сви они поступно долазити до тога да религија, уметност и политика саме по себи не могу човеку спасити душу. Они су жртве сопствених погрешних избора, али и околности овог невеселог света које су их довеле до тога да одабирају без праве могућности избора.

Привидно, роман је писан у контрапункту: с једне стране је ворхоловска Америка, на први поглед она је симбол доминације новца, површности, пластике, вредности које то нису, сваке врсте „изопаченост”, деградације и проституције уметности и оригиналности, карневал површности и тривијале, масовне производње и рециклаже клишеа.

С друге стране је студент асоцијативно везан за опус Достојевског, Русија, духовност, религија, филозофска запитаност над људском патњом. Између – Србија, стишњена у агонији без Ворхола и без Соловјева, остављена само пропалим политичарима једне пропале политике. Ворхол против Соловјева и међупростор испуњен празнином. А заправо, ни једно ни друго, а можда ни треће.

Матијевићеви ликови живе на ивици лудила, сновиђења им се претварају у ноћне море, агоније чији су извори различити, а исходишта иста. Њихове опсесије само симболично следе свеопште илузије да се кривица или спасење могу пронаћи на једној адреси. Матијевић вешто своје ликове доводи у ситуације које нису црно-беле, где су људи и жртве и кривци, где нема једноставних решења и коначних ставова. Један веома компликован и нерешив свет се прелама у романескним модалитетима реалности и сна, лудила и здравог разума, измичући тиме ослонац и материјализма и духовности, и греху и испаштању, не допуштајући доминацију било презрења било сажаљења... Човек је увек на губитку, једина је константа Матијевићевог Врло мало светлости.

Спознаја да се ова већ пословична селимовићевска мисао налази у роману, не укида му сасвим особене одлике новомиленијумске модерности која се огледа у осећању несигурности произведене непоузданошћу нараторских гласова и ставова постављених у иронично интонираном контексту илузија, снова и лудила који доследно провоцирају читаоца нудећи му једно прецизно и чврсто компоновано штиво, али без коначних животних поука.

Баш онако како и треба да изгледа захтевно писано књижевно дело.