После низа година присуства и повременог одсуства у нашој средини, Александар Петров је на српском језику објавио нову књигу студија о српским песницима 20. века. Његов научни, критичарски и уметнички опус спада у веома ретке појаве у нашој културној средини. Спајајући изузетну ерудицију ослоњену на руску и англосаксонску теоријску мисао и уметнички потенцијал, Петров је и у књизи „Канон. Српски песници 20. века” у великој мери поставио нове и високе научне стандарде.

У књижевноисторијском и књижевнотеоријском смислу, Александар Петров инвентивно приступа превредновању књижевне традиције, ослањајући се на вишеструка значења термина „канон” и „канонизација”. Аутор уводи нови модел канонизације српске поезије, који се заснива на одабиру високоестетских песничких опуса у значењу појма „канон” Е. Р. Курцијуса, потом на делима која тематски садрже наслеђе византијске књижевности и културе и, на крају, на семантици канона као обновљеног средњовековног књижевног жанра. Тако су се у првом тому „Канона”, а аутор предвиђа још три, нашла тумачења четири песника: Јована Дучића, Десанке Максимовић, Васка Попе и Ивана В. Лалића. У уводном тексту образлаже се тројно значење појма канона, а у оригиналном тексту „Византијски канон” Петров систематично прати развој идеје Византије у 20. веку. Елементе византијског налази и у Костићевој песми „Santa Maria della Salute” сматрајући је „почетком византијског канона српског песништва 20. века”. Низ „византијског канона” минулог века сачињава и Ракићев косовски циклус, песма „Запис цара Душана” Вељка Петровића, Бојићеве „Галије царске”, „Царски Дучић” и „Видовданске песме” Милоша Црњанског.

У дванаест студија Петров је поставио начела за нову канонизацију српског песништва 20. века упозоравајући нас у завршним поглављима да канонизација, деканонизација и реканонизација јесу колико књижевни толико и друштвени процеси и појаве. Чини се да је канонизација коју предлаже Петров, такође, дубоко кодирана критичарским и друштвеним токовима који су валоризовали византијско, средњовековно и модерно књижевно наслеђе откривено у Дучићевој или Лалићевој поезији. Сабирајући резултате нових читања српске поезије у протеклих двадесет година, Петров је уобличио једну линију критичарског и књижевноисторијског прегнућа низа савремених тумача нашег песништва.

Дучићев опус се сагледава кроз неколико модерних и у нашој науци још увек нових проблема, поетике циклуса, структуре и типологизације наслова као кохезионог фактора збирки песама. Петров се у анализама ослања на Лихачовљев термин концептосфера којим се описује концептуализација слике света „окружене емоционалним, експресивним, вредносним ореолом” у песми. На том трагу се код Дучића откривају концепти времена, простора, Бога, љубави и смрти. Петров уводи и нове теоријске термине ослањајући се на Бахтинову терминологију; астротоп, астрохрон, лирохронотоп, лирохрон и лиротоп. Овим појмовима се описују наслови песама и циклуса засновани на споју астралног, временског и просторног, нпр. „Јутарње песме” или „Римски сонет”.

У Попиној и Лалићевој поезији прате се процеси циклизације, интертекстуални и контекстуални аспекти и структура песничких слика. Позивајући се на сазнања лингвокултуролошких теорија концепта простора и времена, поезија оба песника се открива као непресушан извор језичких и културноисторијских система протканих савременим песничким изразом. У Лалићевој поезији описује се концептуална сфера реканонизоване Византије и канона као књижевног жанра.

„Канон” Александра Петрова се тако чита као зачетак нове канонизације српског песништва протеклог века, али и као врсно тумачење појединих поетичких питања на теоријско-методолошким основама америчке и руске науке о књижевности.