Када је пре 19 година Божица Рађеновић (1965), приредила своју прву самосталну изложбу (Београд, КНУ), њена изразита креативна енергија била је интегрисана са подстицајном атмосфером времена које је о питањима актуелности савремене ликовне праксе одговоре тражило у скулптури. Ова ауторка утемељила је своју стваралачку поетику поимајући скулптуру као тродимензионални облик у простору концентришући се, пре свега, на истраживање примарних вредности медија. У дрвету, материјалу њене генерације, са којом је донела нови квалитет савременој српској скулптури, она је директно градила и конструисала преносећи на тај начин непосредни траг руке, рукопис и његову поруку.

Овај изузетно добар, готово еруптивни стваралачки почетак, ситуиран у сазрелом времену за доминацију скулптуре, прекида добро упамћена 1993. година када су многи излаз из злог времена потражили у исељењу. Тако се Београђанка Рађеновић настањује у Канади, а уметници најбоље знају, и не само они, како је у новој средини тешко наставити, почети или пронаћи неки други излаз за спасавање сопственог људског и стваралачког интегритета. Да се не помиње интегрисање у нову средину и освајање места, често неместа.

Како било да било, поновни сусрет са радовима Божице Рађеновић, већ избором камерног и локацијски мало скрајнутог простора галерије „Блок” охрабрује у сусрету после две деценије одсуства. Ова непретенциозна али уверљива поставка потврђује да је уметница успела да сачува своје стваралачко вјерују, а вуна, сада изабрани материјал, означава нову станицу у раду; у данашњим околностима вероватно и добро решење ситуације – цела изложба један кофер.

Нова инсталација-амбијент Божице Рађеновић представља идејну и визуелну целину у којој се она, свесна опште духовне несигурности времена, ослања на аутономне просторе властитог духа и женске принципе. Избор слободног и необичног споја настајања форме плетењем и рафинираног фокусирања мотива карактеристична су места у стваралачком простору ове уметнице. Провлачењем својеврсне Аријаднине нити она преводи познате предмете на терен симбола; при том се издвајају примарно, меко, лелујаво, нестатично, тактилно и обојено, као делови проблемског склопа ове скулптуре осећања или носталгије и сећања. Њих уметница реализује у свом нужном облику, само као форму кроз коју се пројектује одређени садржај јер, техничка страна рада овде има секундарни значај.

Очит је и ауторски принцип да се у овај мануелни процес унесе што више сопствене енергије напајајући се, исто тако, задовољством што доноси сам процес рада. У овом контексту плетење вуном непосредно говори и о похвали руци, махом женској. Сугестивношћу и симулацијом употребних предмета без статике који махом лелујају у простору – лествице, штаке, клупко, степениште и други – поставком у простору и на зиду галерије, Божица Рађеновић отвара слободна и луцидна решења у којима се призор сугерише а не описује. И као и у снажном скулпторском опусу који је настао у Београду, нешто од прималног страха наслућује се и у новим канадским радовима.