У оквиру домаће рецентне ликовне сцене Вјера Дамјановић (1949) представља дефинисану сликарску појаву чији је рад током деценија достигао своју пуну стваралачку зрелост означену епитетима мудрост, интелигенција, мистичност. У процесу уметничке рецепције, по природи свога бића, уметница трага за апсолутним вишим редом, космичким начелима мере, хармоније, ритма. Идеја по којој су духовни механизми индивидуе интегрисани у тотално искуство, као квинтесенција основног принципа, очити су у њеним претходним стваралачким циклусима – Лествица, Вертикални мерачи времена, Поучник о хармонији, Топони&Хрономи. У једном крајње софистицираном контексту њени радови фокусирају идеју о узајамном дејству простора и материје који, у исто време, нивелишу различите нивое читања и асоцијација.

Концентрација на одређену проблемску целину, типична за ову сликарку, обележила је и нови рад „Библиотека светлости”. У основи конципован као петоделни мултимедијални амбијентални пројекат (обим смањен и прилагођен финансијама), својом поетском структуром представља логичан наставак њених истраживања заснованих на двојности смисла и/или значења времена и његових порука.

Матрица рада „Библиотека светлости” базирана на историјском датуму – 6. априлу 1941. године када је Народна библиотека на Косанчићевом венцу у бомбардовању уништена заједно са културним благом од непроцењиве вредности; између осталог, изгорело је и 1.600 неистражених средњовековних рукописних књига. Текст историјских и културних импликација у овом трагичном догађају уметница елаборира у софистицираној форми свог уметничког пројекта који се може разумети и као својеврсни емотивни, интелектуални и перцептивни појмовник. Поводом овог рада она записује: „…Библиотека светлости настала је у знак сећања на стварне и имагинарне библиотеке које су током историје човечанства уништавале разне стихије или зли науми…”

И самим називима радова – Библиотека које нема, Вавилонска библиотека, Халдејска библиотека, Књига Анијевог папируса – надограђује се јасан визуелни концепт. Богатим услојавањем папира и деликатним бојеним интервенцијама сугеришу се амалгамске ситуације које асоцирају на судбински ток историје књиге, брисање памћења, палимсесте, обећања о обнови затртог слична алхемијској моћи камена мудраца.

Ову сложену амбијенталну композицију граде доминантне колажне ситуације – објекти отворене књиге (наслоњени на под) мегадимензија (2x2,8м) и књиге – објекти реалних димензија инсталирани у транспарентне зидне кутије.

У контексту ове поставке утишаног свечаног тона и редукованих колажних решења је и 3Д анимација рађена на аутентичном локалитету уништене библиотеке на Косанчићевом венцу; ова идејна скица заснована је на снимању садашњег стања подсећајући, између осталог, на нужност да се ово култно место споменички обележи. А тога се сетимо сваког априла, тако већ деценијама.Одабраним системом знакова, а у стилу мање је више, Вјера Дамјановић контекстуализује естетичке и етичке принципе подвлачећи, заправо, епистоларне категорије у којима је неопходно изнова процесуирати питање идентитета, времена, простора, енергије догађаја, континуитета, сећања...

Библиотека светлости,конципована је као нуклеус идејне, просторне и амбијенталне целине у којој је стање сублимације примарни код.