Узвик „Дизајн је свуда око нас“ нагласио је истим насловом свог антологијског плаката Ненад Чонкић 1980. године остављајући тестаментарну поруку о значају појединачног ауторског доприноса јаких личности овом домену примењене графикеали и антиципирајући будућност системског комуникацијског кода 21. века у новим и најновијим технологијама. У пракси је потврђено да графички дизајн није феномен по себи и да је због осетљиве природе медија неопходна подстицајна друштвена клима и ангажман, одговарајући систем едукације, развијен систем визуелне (и не смо визуелне) културе као и познавање стандарда који су компатибилни са интернационалним вредностима.

У Србији се значајнији пројекти (радови, конкурси и изложбе) графичког дизајна јављају тек почетком седамдесетих година прошлог века. Истина, и историја наше примењене уметности је млада дисциплина, а ми смо још увек у фази пионирског рада у многим сегментима, што и данашња ауторска изложба Радомира Вуковића потврђује.  

 Академија примењене уметности основана је 1948. године, Удружење које окупља ове уметнике ради од 1953, а прва изложба ове сталешке гилде одржана је 1966. године; предмет Графичке комуникације предаје се на Академији, данас Факултету примењене уметности од 1972. а први уџбеник, чији је аутор Милош Ћирић, издат је пре тридесет година. Ћирић је и први професор на овој катедри и међу пионирима у овој области код нас изузетно значајан аутор. Систематско изучавање графичког дизајна у Србији готово да и не постоји, а теоријом дизајна, па и графичког, код нас се бавио Мирослав Фрухт (1922–2000), а у критичарској пракси спорадично Павле Васић, аутор књиге Примењена уметност у Србији 1900–1978, издавач УЛУПУДС 1981. Нове генерације историчара уметности као да немају довољно афинитета за ово огромно поље жилаве, стваралачке и комуникацијске дисциплине садашњости али и будућности у којој, уз естетику и етику у ауторском раду, значајан удео имају и нове технологије.

Поводом књиге Графички антидизајн Болета Милорадовића 1980. Лазар Трифуновић је писао: „Наши преци су живели у свету књига и људског говора – ми живимо у свету визуелних општила: реч је замењена сликом и свим што је изведено из ње“.

Није лако начинити флеш портрет Радомира Вуковића (1944), архитекте по образовању и графичког дизајнера по вокацији, аутора поставке „Знаковито 2”, који личним примером доказује да индивидуална иницијатива има снагу и домет институције. Вуковић се од 1974. интензивно бави проблематиком визуелних комуникација. Разумевајући значај будућности визуелног језика, самоиницијативно, храбро, континуирано и упорно сакупља, систематизује и каталогизира знакове графичке комуникације у пројекту „Знаковито”. Његова капитална трилогија „Знаковито” публикована 2002. садржи 2.500 алфабета, пиктограма и логотипа. Јасно, „Знаковито” је пројекат у просецу јер, као велики ентузијаста, Вуковић је наставио да колекционира радове домаћих графичких дизајнера; ова септембарска изложба „Знаковито 2” у Музеју примењене уметности резултат је развијања овог десетогодишњег пројекта у којем је сакупљено још 6.000 нових радова, сада публиковани у новој књизи „Знаковито 3”. Настављајући практично и теоретски линију Милоша Ћирића, самосвесног аутора који је поставио високе професионалне и организационе стандарде, Вуковић је у свом часопису о визуелним комуникацијама „Квадарт” (1994–2006), поред уобичајених тематских и проблемских текстова, установио документациони центар за прикупљање, обраду и каталогизацију знакова графичке комуникације. Иначе, дигитална технологија изменила је типологију ове области пружајући нове могућности генерацијама младих.

Вуковић, човек-институција, са јединственим увидом у токове графичке комуникације, аутор је и есеја у каталогу, прегледа најзначајнијих догађаја и личности на домаћој сцени од 1960. до 2010. године.

Изложба „Знаковито 2” представља ауторски избор најрепрезентативнијихзнакова, а напоставци и у каталогу заступљено је преко 300 аутора и више од 620 алфабета, бројева, логотипа, пиктограма и визуелних система. По истом систему је реализован и концепт поставке па је изостала могућност да се истакну упадљиви ауторски доприноси маркантних појава из различитих генерација заступљених у овој колекцији.

Изложба и каталог, уз књигу „Знаковито 3”, посвећени историзацији и својеврсној критичарској евалуацији система графичких комуникација у Србији током протеклих пола века представљају у националној култури капитално дело-банку података, које обимом у квалитативном и квантитативном смислу представља фундус за будућа подробнија изучавања (проблемских матрица, језичких и идејних целина)музејских експерата.