Често личи на провокацију питање: како је позиционирана графика данас у оквиру визуелних уметности? Наиме, догађаји потврђују да је питање умесно ако разумемо да су се промениле парадигме вредновања, систем савремене језичке и медијске праксе као и њени оперативни поступци. Пример: угледни Графички бијенале у Љубљани, међународна манифестација која је педесетих година прошлог века покренута као изложба савремене графике, пре десет година променила је концепт и сасвим се окренула новим визуелним уметничким формама које је могуће репродуковати, попут инсталација и перформанса. Тако „Уметнички догађај”, наслов овогодишње 29. љубљанске приредбе, својим концептом од четири тематске целине (Дарежљивост, Насиље, Ритуал и Празнина) систематизује поруке уметничког чина као живе догађаје, јавне презентације и расправе. Факат, Графички бијенале данас је без графика, а било би разумно променити и изворно име да се не би шириле заблуде.

Али да све није баш тако црно-бело и да се прави гласови за графичку уметност још увек могу чути потврђују јаки појединци, они који снагом свог стваралачког убеђења и талента укидају предрасуде о медијским конвенцијама и њиховом застаревању. Опстанак ове критичарске тезе могуће је проверити и на делу, управо на изложби нових радова Ранке Лучић Јанковић. Већ три деценије присутна на уметничкој сцени, она лагано и стрпљиво, у духу своје природе, гради особени поетски израз који поседује дозу луцидности и темпераментне визуелизације. Може се рећи да су у њеном поетском изразу срећно сублимисана плуралистичка искуства стечена током школовања на академијама у Сарајеву и Београду. У почетку, ликовна морфологија њеног рада заснована је на једноставној и читљивој фигурацији („Сепети”, „Трнке”) да би у следећој деценији достигла известан степен асоцијативне апстракције која је упућивала ка новим решењима. Очито, логичне промене су се догодиле управо у овој деценији, најупадљивије у новим радовима; укинута је доза асоцијативности, а ритмовани енергетски концентрат својим унутрашњим квалитетом доминира читавом композицијом. У препознатљивој ортографији Ранка Јанковић гради мрежасто, живо и пулсирајуће цртачко ткиво чији сензибилитет и фреквенцију одређује баршунаста линија суве игле. Исто тако, температуру привидно једноставне композиције балансирају засићени и транспарентни пасажи, архитектоника простора, његова сферична дубина и светло, текстура знака и њена пластичка материјализација оптички блиска варијацији модула вазарелијевског рода. Део стваралачког концепта ових графика су и бојене вредности упадљиве у сукобу ватрено енергичне црвене са витално елегантним црним. Сугестију пластичког простора и њихову пулсирајућу материју наглашавају упадљиве линије живих цртачких секвенци чији ток и ритам, као заустављена мисао, фокусира визуелни догађај и врхунац његовог згуснутог садржаја. У служби овог идејног концепта подразумева се мајсторско владање графичким медијем и његовим финесама. Естетски, визуелни и енергетски потенцијал нових радова Ранке Лучић Јанковић део су комплексног стваралачког система који потврђује ауторску зрелост утемељену на добро темперованом стању духа и интелекта.