Већ четврту деценију активан на домаћој уметничкој сцени, вајар Томислав Тодоровић је пример аутора чија стваралачка посвећеност и ентузијазам не губе на интензитету ни континуитету. Његов сензибилитет испољен је у енигматским сублимацијама урођене фикције, естетском искуству и везивању за вајарство као непосредни облик стваралачке експресије. У основи Тодоровићевог стваралачког вјерују препознаје се здрава идеја по којој хуманизам уметничког дела не зависи од реалности уметничке форме већ од њеног унутрашњег садржаја. Између осталог, може се рећи да ауторов рад са студентима (Академија уметности, Нови Сад) потврђује афирмативно мишљење о креативном значају професуре, њеном облику узајамне размене енергија и једном од могућих пунктова за проверу и ревитализацију сопствених стваралачких принципа.

Формиран на класичним постулатима вајарске форме која се може градити, моделовати или клесати, ни данас Томислав Тодоровић не изневерава познате медијске принципе, али са већом слободом и опуштеношћу варира идеју о материји, облику, простору, светлу. Чиста, естетизована форма која је у знаку метафоричног говора материјала у простору, доминира овом поставком. У контексту овакве концепције потенцирања чулног квалитета скулптуре, теракота је свакако добро одабрани материјал. У том смислу, Уметничка колонија Тера из Кикинде још једном се представља као мотивациони центар и креативно уточиште у којем се реализују вајарска дела великих димензија. Наиме, већи део Тодоровићевих нових радова настао је управо у Тери.

Стуб је основни елемент ове поставке, а његове варијације у архитектоници простора, третмана или формата, део су ауторовог наслућивања парадокса и поигравања са опозитима тешко-лако, флуидно-статично, мануелно-индустријско…

Аскетизам геометријских форми групе стубова који се у просторном низу понављају украшен је и оплемењен одговарајућим круништима, богато пулсирајућим визуелним етидама. Моћ материје и форме испољава се у понављању са малим разликама, али и у додацима и спојевима да би се нагласиле оптичке тачке усецања и исецања, цикличног кретања, тактилности и процесуалности, комуникације и хармоније.

На зид постављен светлосни цртеж са линијом која светли, сија и греје, провоцира масу извира и увира дубоког цртежа чија рудиментарност истиче флексибилност глине као примарног материјала.

Поигравајући се светлом и сенком и продужавајући њихово дејство, Тодоровић у своје теракоте забада дрвене штампове стварајући овом природном комбинацијом нову димензију визуелне и просторне комуникације.

Ослањајући се на ритам сопствених пулсација, Томислав Тодоровић из пронађене и задате глинене масе ослобађа енергију сопствене креације у рефлексијама јаког ауторског тоналитета.