Тријенална изложба керамике, основана 1968. године као југословенска манифестација, и данас је национална институција која настоји да представи „најзначајнија остварења савремене уметничке керамике и керамичког дизајна настала у земљи између два Тријенала”. Тако, резимирајући реалну слику тренутка, 13. Тријенале у свом развијеном концепту (данас типично за амбициозне уметничке пројекте) садржи уз централну изложбу и низ пратећих поставки и програма.

Такмичарски дух централне изложбе видљив је у провереном принципу конкурс/селекција, а она би као пратилац матичних струјања у медију керамике требало да представља стуб ове манифестације. Разумљиво, уметничко-историјске традиције Тријенала обавезују,али ситуација на терену и уметничка пракса као живи организам доживљавајувелике промене које се манифестују у брисању граница између ликовних/примењенихдисциплина, лоцирањаизмењеног идејног и језичког кода као и у примени нових медија и материјала у визуелним уметностима.

Из оштријег критичарског угла може се рећи да је уметност керамике на локалној сцени већ низ година маргинална појава. Да ли суовај академски умор, недостатак стваралачке енергије па и ентузијазма продуковани затвореном (и затрованом) средином, анестезираним тржиштем или уланчаним лошим догађајима са којима живе уметници и једу хлеб са седам кора?Јер, симптоматично је да на централној изложби овогодишњег Тријенала учествује само 27 аутора; без обзира на сву ексклузивност музејског концепта и високе критеријуме селекторских принципа, пре десетак година било их је више него дупло. Уз чињеницу да Катедра за керамику на Факултету примењених уметности успешно ради, следи питање: шта се дешава са продукцијом савремене уметничке керамике и има ли нових тенденција у овом медију? Уз признање да квантитет не производи квалитет, ипак постоји дилема колико ова манифестација стимулише, подстиче и усмерава токове и појаве карактеристичне за овај медиј? И то у години јубилеја када се навршава четири деценије од Прве тријеналне поставке.

Ако савремену уметничку керамику фокусирамо из угла овогодишњих лауреата Тријенала, уз факат да су изостали радикалнији креативни помаци, јасно је да се пре свега ценио изграђен ауторски став и појединачно уметничко дело. Мада је реч о националној селекцији,организатори су ангажовали трочлани међународни жири,обезбеђујући и на тај начин проверену професионалну компетентност. Како на овој изложби и бројем доминирају радови уметника рођених седамдесетих година 20. века, њихова упадљивост је и наградама потврђена; од убедљиве комбинације порцелана и штампарске технике Ларисе Ацков (Велика награда Тријенала) и одличне инсталације „Бесконачни раст” Јелене Милетић (друга награда) до награде младом излагачу Игору Милићевићу. Иван Албрехт је за рад „Сувенир” добио откупну награду, а по нашем мишљењу ово је најпровокативнији рад на изложби. Супериорном рукопису Велимира Вукићевића, уметникасредње генерације, припала је трећа награда,а Почасна награда такође већ искусној Катарини Лазић-Васиљевић. Очито, централна поставка Тријенала прати тезу један аутор–једна идеја, концептуално је веома сведена и белином малобројних експоната камерних димензија. Штета је,јер ову готово аскетску визуру изложбе нарушавају груби и кабасти постаменти.

Засебни сегменти на овом тријеналу су Ретроспективна изложба одабраних награђених и откупљених радова из колекције овог музеја (1974–2006), изложба Биљане Миленовић, добитнице Велике награде 12. Тријенала, а атрактивност и/или ексклузивност манифестације ваља пратити у пратећим програмима – радионице, предавања, презентације и поставке– на различитим локацијама од Архитектонског факултета, Дома омладине и Центра за културу Сопот доГалерије Дома културе Студентски град, Гарден центара ипродавнице The English Pot.

Биљана Вукотић јекустос овог тријенала, а њена вишеструка историчарска улога видљива је и у ауторском изборуна Ретроспективној изложби у Музеју,која на одређени начин ублажава одсуство кључних уметничких појава са централне поставке. Вукотићеваје начинила избор и одличну презентацију три уметнице – Лариса Ацков, Валентина Савић и Евгенија Портној-Костић – у Галерији Дома омладине. Поводом поставке њихових радова и креативних финеса потврдио се и значај самог галеријског простора и њихова контекстуализација. У исто време може се замерити,јер је изложба Биљане Миленовић „Свако парче тражи своје цело и тежи да му се врати” изгубила на својој озбиљнијој (и лауреатској) презентацији и делује готово скрајнуто међу скученим подрумским зидовима галерије Жад.

У пратећем програму овог тријенала посебно бисмоиздвојили поставку референтне ауторске појаве Катице Павелка-Вукајловић као и ауторски документарни филм који су она и Срђан Вукајловић реализовали. Аутентичан, изванредан и непретенциозан видео-филм Катица и Срђан у форми непосредног суочавања брачног пара уметника осваја дирљивом искреношћу додирујући деликатне и суштинске линије прожимања стваралачког и свакодневног у једној заједници.

Двојезични амбициозан каталог својим обимом превазилази габарите поставке и значај овогодишњег Тријенала керамикеу чијој реализацији учествују Музеј примењене уметности из Београда и Модерна галерија Ликовни сусрет из Суботице.