Svet u mreži zasnovan na kompjuteru i uticaj sajber spejsa donose bitne promene u naše razumevanje prostora i vremena, a kontekst digitalnog okruženja definitivno utiče na promenu društvene i ekonomske strukture. U filozofskim i teoretskim spisima novih medija analizira se koncept vremenskog paradoksa, kritičke refleksije nove senzibilnosti, relacija virtuelno-realno, veza između nauke i umetnosti, ideje da čin posmatranja (možda) nema samo kritički već i određeni efekat na sistem reakcije i tačku ishoda. Jer, transparent idealizma je ispušten, a globalizacija korporacija i konfrontacije recikliraju naše vreme.

Stevan Kojić (1973) pripada generaciji kojoj je bliska medijska poetika kompjutera, a u protekloj deceniji on je u stilu nenametljive prisutnosti realizovao dobre autorske projekte u kojima je inteligentno primenio estetiku novih medija. Kojićeva uloga pedagoga za nove likovne medije na novosadskoj Akademiji umetnosti još više je usmerila njegov rad ka novim teorijama umetnosti, njihovom čitanju i interpretaciji.

Postavkom „The New Games” u galeriji Kulturnog centra dominira video instalacija „Virtual Mountain”; ovaj virtuelni planinski pejzaž, koncipovan kao 3D animacija, projektuje se na papirni lelujavi mozaik. Mlečna svetlost i fluidna atmosfera ove instalacije bliske su senzibilitetu istočnjačke kulture, a mi možemo verovati da je rad „Virtual Mountain” jedan mogući odgovor na (skeptično) pitanje o interpretaciji pejzaža (realnog i/ili virtuelnog) u 21. veku?

Drugi deo Kojićeve postavke u galeriji Kulturnog centra realizovan je na tri ekrana, a prasak eksplozije naizmenično se dešava na tri plazme. Ove 3D animacije na temu „The Most Wanted – Harley Davidson”, „Bugatti” i „Boing 707” – predstavljaju problemski i vizuelni triptih u kojem se u kratkom vremenskom ritmu smenjuju projekcije naznačenih modela koji se u prasku eksplozije raspadaju, a potom, nastavljajući igru nastajanja i nestajanja,ponovo integrišu. Ako prihvatimo tezu da je „sve veća podudarnost između stvarnosti simulirane u kompjuterskim igrama i društvene stvarnosti”, onda nas ove tri simulacije eksplozije i nesreće asociraju na podmetnute bombe i slične udese u kojima svakoga dana učestvujemo (uglavnom) kao konzumenti informacija.

Igra je bitna homo ludensu, a veoma je popularna i ukompjuterskim programima. Kompjuterska igra Stevana Kojića „Make a Hot Air Balloon” je interaktivna animacija, a predmeti koji treba da se spoje da bi se dobila slika balona za letenje – nalaze se kao ready-made realni fragmenti u prostoru galerije, a postavlja se pitanje vrednovanja stvarnih i simuliranih predmeta animacije.

Deo ove low-tech interaktivne postavke je i neonski tekst „Endless” koji se naizmenično pali i gasi, a ova jezička metafora o beskonačnom ponavljanjudigitalnog znaka dobija blagu subverzivnu notu.

O interdisciplinarnoj interpretaciji Kojićeve „The New Games” instalacije–procesu, aktivnom učešću publike i njenom mnoštvu planova piše u predgovoru  Maja Ćirić. U kontekstu filozofije novih medija (i novih instrumenata) postavlja se problem identifikacije publike i dela, kao i otvoreno pitanje da li je unapred kadrirana, tradicionalna slika prevaziđena? Umetnička praksa odgovara da nije.