Свет у мрежи заснован на компјутеру и утицај сајбер спејса доносе битне промене у наше разумевање простора и времена, а контекст дигиталног окружења дефинитивно утиче на промену друштвене и економске структуре. У филозофским и теоретским списима нових медија анализира се концепт временског парадокса, критичке рефлексије нове сензибилности, релација виртуелно-реално, веза између науке и уметности, идеје да чин посматрања (можда) нема само критички већ и одређени ефекат на систем реакције и тачку исхода. Јер, транспарент идеализма је испуштен, а глобализација корпорација и конфронтације рециклирају наше време.

Стеван Којић (1973) припада генерацији којој је блиска медијска поетика компјутера, а у протеклој деценији он је у стилу ненаметљиве присутности реализовао добре ауторске пројекте у којима је интелигентно применио естетику нових медија. Којићева улога педагога за нове ликовне медије на новосадској Академији уметности још више је усмерила његов рад ка новим теоријама уметности, њиховом читању и интерпретацији.

Поставком „The New Games” у галерији Културног центра доминира видео инсталација „Virtual Mountain”; овај виртуелни планински пејзаж, конципован као 3Д анимација, пројектује се на папирни лелујави мозаик. Млечна светлост и флуидна атмосфера ове инсталације блиске су сензибилитету источњачке културе, а ми можемо веровати да је рад „Virtual Mountain” један могући одговор на (скептично) питање о интерпретацији пејзажа (реалног и/или виртуелног) у 21. веку?

Други део Којићеве поставке у галерији Културног центра реализован је на три екрана, а прасак експлозије наизменично се дешава на три плазме. Ове 3Д анимације на тему „The Most Wanted – Harley Davidson”, „Bugatti” и „Боинг 707” – представљају проблемски и визуелни триптих у којем се у кратком временском ритму смењују пројекције назначених модела који се у праску експлозије распадају, а потом, настављајући игру настајања и нестајања,поново интегришу. Ако прихватимо тезу да је „све већа подударност између стварности симулиране у компјутерским играма и друштвене стварности”, онда нас ове три симулације експлозије и несреће асоцирају на подметнуте бомбе и сличне удесе у којима свакога дана учествујемо (углавном) као конзументи информација.

Игра је битна хомо луденсу, а веома је популарна и укомпјутерским програмима. Компјутерска игра Стевана Којића „Make a Hot Air Balloon” је интерактивна анимација, а предмети који треба да се споје да би се добила слика балона за летење – налазе се као ready-made реални фрагменти у простору галерије, а поставља се питање вредновања стварних и симулираних предмета анимације.

Део ове low-tech интерактивне поставке је и неонски текст „Endless” који се наизменично пали и гаси, а ова језичка метафора о бесконачном понављањудигиталног знака добија благу субверзивну ноту.

О интердисциплинарној интерпретацији Којићеве „The New Games” инсталације–процесу, активном учешћу публике и њеном мноштву планова пише у предговору  Маја Ћирић. У контексту филозофије нових медија (и нових инструмената) поставља се проблем идентификације публике и дела, као и отворено питање да ли је унапред кадрирана, традиционална слика превазиђена? Уметничка пракса одговара да није.