У интелектуалном потенцијалу комплексне личности Миодрага Б. Протића (1922) није лако одредити приоритете у паралелним и/или лидерским улогама које означавају његов животни век сликара, ликовног критичара, историчара уметности, писца, организатора уметничког живота и оснивача Музеја савремене уметности у Београду. Дилему о усклађивању својих основних стваралачких начела Протић појашњава: „Био сам сликар када сам сликао, писац када сам писао, музеалац када сам програмски утемељивао Музеј савремене уметности“; ван сваке сумње, постојала је у праски и доза компатибилности у овим блиским и различитим делатностима. Ипак, са данашње тачке гледишта, може се рећи да се жижна тачка његовог креативног бића налази у сликарству. Тако, у деценијама са краја прошлог и почетка овог века Протићев стваралачки хедонизам се огледа у сликарству и писању мемоарске литературе.

И када се учини да смо о Протићевом сликарству готово све сазнали – ослањајући се на ретроспективну изложбу у београдском Народном музеју (2002) или на презентацију његовог легата у Музеју савремене уметности (2005) или изложби које су током протекле деценије одржане у Врњачкој Бањи, Бањалуци или Нишу – овај сликар још увек зна да изненади. Наиме, на својој новој београдској поставци слика и акварела чији се наслов „Арс лонга” може читати и као кључ Протићевог стваралачког и животног креда, изложена су дела из уметниковог личног музеја, радови које није желео да отуђи јер су, као меморисани проблемски кодови, чували изворну идејну и естетску тајну и енергију потребну стваралаштву и његовом континуитету. Репрезентативан карактер овог тестаментарног избора слика – ауторова субјективна и лична антологија (Ј. Денегри) – радови који углавном нису излагани и/или су мање познати, одражавају праву меру Протићеве сликарске природе коју је критика означила појмом „естетски рационализам” или „симболични минимализам”. У овој својеврсној рекапитулацији једне уметничке историје и њеном временском континуитету који се може пратити од 1953. до 2011. године, лако је уочити логику промена, домет уметничких идеја и вредносног система, естетских уверења и идеала. Као теоретичар у пракси, сам је поетику свог стваралаштва означио у семантичком кључу подвлачећи тако да се његово сликарство базира на триному линија-боја-предмет. Наиме, један од протагониста културе обновитељског модернизма, Протић се и својом критичарском и сликарском праксом, у годинама великих политичких и друштвених резова, залагао за идеал аутономије уметности (био је и члан Децембарске групе) налазећи своје узоре у европској естетици чисте визуелности Фосијона, Вентурија и других естетичара сличне провенијенције.

Изложбена поставка у Галерији Српске академије наука и уметности прати хронолошки ток указујући на лагану промену естетских параметара у овом сликарству – од редукованог представљања мотивске грађе (Лотос, 1953, Акваријум, 1954), још сведенијих решења (Композиција са акваријумом, 1964) до апстрактне композиције (Геа, 1969) у којој аутор, у предмету сведеном на знак, трага за вечним принципима хармоније између органског света и његових геометријских пројекција. Астралне димензије космоса пројектоване у димензије сликарског знака и сублимација тих принципа и данас заокупљају овог сликара.

Акварели, такође, имају значајну улогу у идејној и практичној процесуалности Протићевог стваралаштва. Изложени први пут као самостална целина прошле јесени у Графичком колективу, они су, исто тако, и први корак у конципирању нове слике и битна база података на путу од идеје до реализације.

Избор „Арс лонга” чини данас – када на уметничкој и културној сцени владају бројне диспаратне стваралачке парадигме – да историја Протићеве уметности засноване на рефлексијама европског историјског модернизма постане видљивија и разумљивија, а њена избрушеност, концизност и племенитост естетски заокружена. У исто време, ово је и још једна провера енергије њеног активистичког карактера који је имала шездесетих и седамдесетих година 20. века, као утемељена историјска респектабилна категорија, данас блиска категорији „оставштине за будућност”. Он зна да „данас слика као уметничко дело не значи оно што представља, већ представља оно што значи”.

По образовању правник, по вокацији сликар, личност најзначајнијих професионалних референци, Протић је један од нетипичних примера за нашу средину; интегритет, континуитет и посвећеност су грађа његовог интелектуалног хабитуса.

У допуњеном издању трећег тома мемоарске књиге „Нојева барка” Протић се пита како сликом нову визију живота заменити индивидуалним довршавањем недовршеног симбола, а завршава је Стендаловим: „Јер нико се не диже толико високо као онај који зна куда иде.”