Изложба Рајка Попиводе (1953) „Први пут с оцем на пецање”припремана је у знаку осмишљеног ликовног концепта у којем аутор доследно варираосетљиву аутобиографску тему,поентирајући познато: кад говоримо о другима, ми говоримо о себи. И питање слободе, такође,обично релативизује искуство зрелих година када примећујемо јаче пулсирање предачког наслеђа, генетике и других порука и/или порока. Прецизније, Попиводи је форма визуелизације дела личне историје, истакнута и насловом поставке, послужила као даље маркирање пута кроз језичко-меморијске кодове властите поетике засниване на класичној скулптуралној форми.

О проблемима савремене скулптуре, освајању сопственог стваралачког простора, процесу који се никад не завршава, као и чињеници да је значај скулптуре у директном односу са цивилизацијским нивоом одређене средине – размишља и Рајко Попивода. Као припадник средње генерације,

формирао се на класичним постулатима овог медија, а аутентични простор скулптуре он разуме као трагање за савршеним складом између форме, материјала и садржаја. То су стандарди на којима је сазревало Попиводино стваралачко вјерују и платформа са које се могупосматрати и његово тридесетогодишње стваралаштво и ови,нови,радови.

Идејну и визуелну целину „Први пут с оцем на пецање”чине 24рељефа истих, камерних димензија (62x62x5цм) у којима аутор предано развија дијалошку форму, комбинујући различите материјале – дрво, гит, боју, олово, гвожђе, месинг, алуминијум, клирит, а  ready-madeпредмети, делови очевог прибора за пецање уграђени у композицију, својом физичком датошћу појачавају уверљивост наратива и кроз његову пластичку компоненту варирају квалитет светлости.

У овом чаробном коктелу материјала, полиестер је обједињујући, завршни материјал,носилац осетљиво урезаног геометријског цртежа који, такође, нивелише различите временске димензије деликатног вишесмерног дијалога садашњег и прошлог. У грађењу композиције, Попивода је пошао од раније усвојене матрице лавиринта, метафоре за путовања, странпутице и трагања која трају читавог живота; једноставним скулпторским средствима и поступком услојавања затворене и компактне рељефне форме он искушава статус геометризованог облика који је материјално племенит и визуелно утишан.

И време настанка ових рељефа (2006–2009) иницира ауторов озбиљни концепт интерпретације и репетиције елемената. Оно је блиско ивремену самоспознаје, сазревања и сезони „кодификовања и шифровања личног искуства”, како записује у каталогу Данијела Пурешевић, аутор изложбе и текста „Скулптурални палимпсест”.

Ако је Попиводино стваралачко гесло – Важно је трајање и континуирани стваралачки рад –неспорно, он је током деценија достигао ненаметљиву али препознатљиву позицију на домаћој ликовној сцени. Придеви постојаност и доследност базични су у персоналној уметничкој историји Рајка Попиводе, а циклус „Први пут с оцем на пецање”део је овог система препознатљивог пластичког модела у којем нема радикалних искорака.