Млади из осамдесетих година 20. века, одрасли на музици новог таласа, панка и индустрије, сећају се једног од два концерта „Аутопсиjе”, колико их је ова група одржала. Данас, после три деценије, њихова биографија није написана, а став да немају ни место порекла ни адресу део је њихове стратегије не/видљивог и де/персонализованог присуства као и деловање изван процедуре и логике функционисања задатих уметничких система.

Ван сваке сумње, реч је о веома значајном уметничком пројекту који се поставком у Београду на одређени начин историзује и учитава као паралелни сегмент југословенске уметничке праксе осамдесетих година минулог столећа. Наиме, данашњим аналитичким представљањем утемељују се кључне критичарске тезе о „уметничком пројекту који радикализује и доводи у питање маску слободе и хуманости уметности и тера је да наново изумева нову декларацију и став о томе шта је она заправо”, записује Бранимир Стојановић у тексту „Аутопсија леша културе”. Почетком осамдесетих ово је свакако било и једно од могућих питања о нестанку радикалних тенденција концептуалне уметности а, у исто време, и антиципација ратова и конфузне рециклаже дотадашњих вредности, типичних за распад југословенског простора.

Припадајући делом култури постмодернизма и панка, „Аутопсиjа” темом смрти релативизује питање временског континуума подвлачећи стварну потребу да се храбро поднесу самоћа и смрт. Ова тема варира у аудио-визуелним пројектима својеврсном аутопсијом различитих музичких, текстуалних, ликовних и/или филмских предложака у опсегу од високе до популарне културе.

Слободно пролазећи кроз различите културне просторе и епохе, „Аутопсиjа” фокус смрти истражује у њеном вишеслојном философском дискурсу, а методом понављања и безличним говором – рециклаже/монтаже звучне слике, музичке фразе, фотографије и текстуалних фрагмената – поентира се само средиште овог опeративног система. Иконографија застарелих механичких технологија и ре/интерпретације тривијалног и маргиналног у радовима „Аутопсије” алудира на монополистичко постиндустријско друштво чија је суштинска карактеристика у отуђености и понављању.

У контексту парадигматичног протокола рада у уметности ,„Аутопсија” поставља два аксиома: први, сва претходна култура је леш; други, из леша је дозвољено исецати било који део и стављати га у контекст са свим другим деловима... Постојећи корпус музике, визуелне културе и постављања тих делова у нове неочекиване констелације има своје корене и потенцијал у апропријацији као уметничкој стратегији.

Поставка „Аутопсија: Огледало уништења” структурисана је као избор радова из њиховог тридесетогодишњег опуса представљајући графичке радове, књиге и фанзине, експерименталне филмове, фотографије, текстове, музику и компјутерску уметност. Симптоматично је да су они у својим раним музичким радовима дестилишући базични материјал (сналазећи се снимањем са више грамофона) применили семпл, чије су технолошке могућности везане за компјутер и деведесете године. Исто тако, њихова визуелна компјутерска анимација „Икона”, рани је пример компјутерске уметности у Србији.

Номадска и превратничка историја „Аутопсије” везује се за Лондон крајем седамдесетих, осамдесетих се наставља у Југославији, а од 1990. она делује у Прагу; окупља ауторе различитих професија доказујући своју стваралачку виталност новим радовима на београдској изложби. Ослобађајући људски дух конвенција, а ум улоге контејнера порука, „Аутопсија” наставља да у својој лабораторији истражује наслеђе прошлих столећа, а њен успех конкретизују и композиције на бројним компилацијама издавача широм света. Тако се радикално мењају и наше навике, гледање и слушање. Мада овај уметнички концепт има додирних тачака са авангардном, то не умањује његову аутентичност и отвореност за вишеслојно читање.