Miloš Sofrenović

Poznato je da suočavanje sa činom koreografisanja teško podleže izvesnim, normativnim putokazima, a pomisao da formalno obrazovanje može imati odlučujuću ulogu u, teorijski tako teško uhvatljivom procesu, kakvo je koreografsko stvaralaštvo, bila bi samo posledica suštinskog nerazumevanja prirode ove umetnosti. Pa ipak, predstava „Solo za tri vizije” autora i izvođača Miloša Sofrenovića pružila nam je i jedan, možda, drugačiji ugao posmatranja na ovu davnašnju dilemu.

Školovan u čuvenom Laban centru u Londonu, jednoj od svakako najuglednijih akademija za savremenu igru u svetu, svojim duboko promišljenim i do detalja prostudiranim pristupom sopstvenom komadu, Sofrenovićev rad ukazao je na visok značaj kvalitetnog obrazovanja u oblasti savremene igre koja, nažalost, veoma često biva podvrgnuta jednom vidu nedopustive improvizacije, zaodenute kakvim teško dokučivim, mistifikovanim „umetničkim nadahnućem”.

Premijerno izvođenje predstave „Solo za tri vizije” ostvareno je na inicijativu Beogradskog plesnog centra, podstaknuto željom da se beogradskoj publici omogući susret sa stvaralaštvom našeg autora koji već dugi niz godina živi i radi u inostranstvu, a čija se gostovanja, u pozorišnim krugovima, znatiželjno očekuju. Literarno uporište koje autor pronalazi u odlomcima dela P. Handkea, S. Beketa i V. Vulf, sudeći po najvišem stepenu integrisanosti koju na planu koncepcije dostiže ovaj solo komad, predstavlja, pokazalo se, prirodno ishodište autorovog umeća introspektivnog poniranja i krajnjeg dosluha sa sopstvenim umetničkim senzibilitetom. Čvrsto idejno strukturisano i superiorno interpretirano, delo „Solo za tri vizije” moglo bi se, bez imalo preterivanja, podvesti pod onaj korpus scenskih ostvarenja koja imponuju originalnim dosezanjem mere i načela „sredine”, ali u aristotelovskom smislu. I, zaista, u ovom, i u vizuelnom pogledu vrlo sofisticiranom komadu Miloša Sofrenovića, nema ničega suvišnog, niti ičega što bi nedostajalo. Nema nijednog dramaturško-koreografskog elementa koji bi se mogao izostaviti a da se, pri tome, ne naruši postignuta koherentnost zamisli. Osobitu pažnju posvećujući detaljima i izboru minuciozno odabrane rekvizite, naročito u središnjem delu predstave koji prezentuje autorovu viziju Semjuela Beketa, Sofrenović je vanredno suptilnim igračko-scenskim sredstvima uspeo da zahvati onaj krajnje složeni duh beketovskog osećanja apsurda. Iskusno procenivši receptivni senzibilitet savremenog gledaoca, već pomalo blaziranog i zamorenog od najrazličitijih eksperimenata na području savremenog pozorišnog izraza, Sofrenović se svesno okreće delikatnom kreiranju „začudnih” idejnih i scenskih preokreta, prožetih neuhvatljivom vrcavošću duha. Neprestano razvijajući i obogaćujući asocijativno polje svojih scenskih rešenja, Miloš Sofrenović je gledaoca učinio „budnim”, mentalno „pripravnim” i spremnim da se intelektualno aktivira, prihvati ponuđeni izazov i, tako, sebe investira na najplemenitiji način u ovaj, po mnogo čemu, zaista poseban pozorišni doživljaj.