Историзација, евалуација и контекстуализација стваралачких доприноса значајних ауторских појава део су уобичајене професионалне праксе музејских институција. Тако и београдски Музеј примењених уметности концептом својих програма, пратећи различите гране примењених уметности,

фокусира вредности рецентне сцене али акцентује и уметничке доприносе на линији ретроспективног и/или историјског карактера. У том контексту је и поставка „Са ветрењачама” Џоје Ратковић Гавела, а критичарско-историчарска елаборација њеног стваралачког опуса обухвата четири деценије рада, од 1969. до 2010. године.

Посвећена, пре свега, цртежу, илустрацији и карикатури, она је током деценија упорно и истрајно градила и дограђивала сопствени свет разумевајући га јаком интуицијом жене уметнице – у тренуцима драма, траума, тешких искушења и судбинских одлука – и као спас, заклон и уточиште сопственом бићу. У њеном стваралачком вјерују, без обзира на догађаје и диктат времена, невидљиво је одмеравање естетичких и етичких принципа, може се рећи да њих није ни било. Упркос дугом и континуираном уметничком стажу, раду за различите издаваче, наручиоце и поводе, променама средине, она је сачувала свој рад драстичних стилских резова и очигледних компромиса. Верна својој рукописној ортографији,Џоја Ратковић је успевала, по принципу женске сензибилности, да обнавља и освежава свој цртеж не гушећи га богатим искуством и сигурном руком. Књижевници са којима је радила дали су јој епитет мајстор цртежа, а данашња изложба којом доминира рафинирано цртачко ткиво у пуном смислу те речи потврђује овај суперлатив.

Мада је на поставци у Музеју представљен избор из опуса, различит материјал настао током 40 година рада, изложба је добро структурисана као хармонизован ток уједначених вредности. Од раних илустрација Писци на 3. Битефу, из 1969. до илустрација на тему Проналазаштво, из 2010. одвија се унутрашњи дијалог саме уметнице, тачније визуелизација њених доживљаја непосредно изазваних одређеним текстом, задатком, поводом.

Ако је илустрација објашњавање једног уметничког дела другим, тј. ликовна интерпретација текста, Џоја Ратковић је избегла овај познати клише, јер њене илустрације „нису пуки украс туђих текстова” (Миодраг Павић) већ естетички убедљив коментар емотивног учесника у игри само/спознаје. Бошовске варијације наше савременице подсећају на далеког духовног сродника.

По хоризонталном и вертикалном умрежавању времена и конституисању проблемских целина у уметничком раду Џоје Ратковић очито да је седамдесетих изградила препознатљив рукопис зрелог ствараоца, затим до 1991. ради као илустратор у РТВ Београд када одлази уБеч где наставља интензиван уметнички рад и афирмацију. Компатибилне сегменте њене уметничке биографије представљају илустрације за књиге (за издавачкекућеВукКараџић, Просвета, БИГЗ, Матицасрпска), цртежи из циклуса Капричоси, карикатуре (за Јеж, Студент, Вести ТВ Београд), илустрације за новине (Политика, НИН, Ослобођење, Neye Zürcher Zeitung, Die Presse, Wiener Journal) каои цртежи-записи из дневника и други графички радови.

Њени цртежи су најчешће невеликог формата, стрпљиво рађени тушем и пером, углавом црно-бели, понекад освежени акварелом. Валерски богатом и суптилно изнијансираном цртачком грађом, ритмовима светлости и сенке она нивелише атмосферу ониричног и надреалног.

И као што бајке представљају отиске људских пратипова и људских прамотива у којој побеђује добро над злом, тако и трансформације њених човеколиких сподоба део су фикције унутрашњег доживљаја исте представе о кафкијанским просторима тескобе у којој се смењују глумци и сценаристи.

Креативна импулсивност и зачараност уметничком истином, у случају Џоје Ратковић Гавела постају вредност по себи, а њено уметнички ангажовано дело, упркос свему, сачувало је сопствени интегритет. Довољно за један стваралачки век.