У савременој уметничкој пракси наилазимо на примере да се ствараоци у свом раду, у већој или мањој мери, ослањају на различите изворе културног наслеђа. Очито, историја и традиција могу да пруже уметнику контекст у коме жели да ствара и да у духу постављеног знаковног система и сопственог искуства препознаје, наново ишчитава и транскрибује поруке, садржаје, знакове. На тако осетљивом пољу додира и размене идеја култура Истока и Запада, проблемима укорењености у времену и сложеном процесу који води од инспирације до креације, нашла је своје стваралачко упориште и сликарка Ивана Попов. И у својим новим радовима насталим током докторских студија у Америци, она наставља другим/новим средствима да истражује личну поетизацију света настојећи да негује уметнички сензибилитет медитативног карактера, интуитивност и наклоност према природи.

Може се рећи да је у Муракамијевом стиху „Између стварности и сна”, поенти њених видео инсталација, сажет поетски модел типичан за ову сликарку опчињену јапанском културом и њеном традицијом. Наиме, форма блиска интуитивном одгонетању смисла о Јапанцима и њиховом виђењу стварности, за Ивану Попов је тек видљив путоказ помоћу којег она одмерава сопствени емотивни набој и блискост са естетиком лепог и пролазног.

Користећи предности докторанда на америчком факултету, уметница у свом раду користи различите медије; привлаче је границе дисциплина и њихово прожимање, а филм у њеним новим радовима има посебан значај.

Наиме, у конципирању три видео инсталације – „Вода”, „Дрвеће”, „У спомен на Озуа” – секвенце из врхунских филмова Џанга Јимоуа, Тарковског и Кјаростамија, уграђене су у креативни контекст идејне целине рада, у њихову контемплативну и медитативну атмосферу. Реч је о специфичном визуелном споју филмских сцена преведених у видео радове, пројекцијама електронске слике на лазурне и лаке материјале богатих пластичних структура и колорита. Ивана Попов у овом синхроном раду са материјалима и видео-пројекцијама, користећи визуелно моћна средства као што су звук и слика, вода и светлост, пројектује радове концентрованих сценско-амбијенталних вредности. Вероватно је удвојено дејство пластичних структура, слике и звука, целине и амбијентализације, навело Бошка Бошковића, аутора текста у каталогу, да ове радове оправдано и сугестивно назове синематске скулптуре.

Уз принт великих димензија на вратима галерије који одваја простор улице и реалног од простора галерије и уметности, сегменти поставке су фотографија „SplitReality”, и инсталација „DancingTumbleweed”, израђена од пустињског жбуна и уплетених свилених трака. Следећи мапу сопственог креативног процеса током деценије, колико је прошло од дебитантске изложбе Иване Попов, њена стваралачка генеза од слике, колажа, инсталације и видеорадаобојена јејаким психолошким и емотивним набојем.

Добар почетак и значајна награда, као темељи образовања и каријере у Србији, најавили су талентовану и амбициозну уметницу за коју је процес стварања питање мере и хармоније, концентроване енергије и јаких пиктуралних трансформација.