Измењене прилике, криза и општа несигурност изазване бурним турбуленцијама у политици, економији и култури, обележиле су крај20. и прву деценију 21. века непосредно утичући на најосетљивију област стварања – савремену уметничку праксу. У тако створеној друштвеној клими, са доминантним стандардима корпорацијско-профитних система, страхом од ратних и терористичких разарања, доминира естетика нових медија изазивајући промену културних модела и традиционалну улогу уметника као и функцију саме уметности. Из критичарске позиције посматрана рецентна уметничка сцена указује се као разуђено, глобално и непрегледно поље ауторских појава, уметничких група (и њихових концепција), кустоско-критичарских пројеката и теза; захваљујући интернет умрежености размена информација убрзава виртуелну комуникацију и императив времена сада и овде потискујући старински али хуманији вид разговора очи у очи.

Синтеза теорије и праксе, нових медија и традиција перформанса и боди арта (од Џона Кејџа, Јозефа Бојса, Боба Вилсона и других) афирмишу проширено поље уметничког деловања и фигуру уметника-говорника као централну личност. Пројекат Предавање-перформанс (Lecture Performance), настао сарадњом Келнишер Кунстферајнаиз Келна и Музеја савремене уметности Београд, истражује различите моделеперформативног начинa јавног обраћања уметника. Засновано на флексибилном комуникацијском пољу које чини моћна визуелизација слике, говора и тела у форми предавања-перформанса концептуализује опсервације о уметности подсећајући да је институција ауторства над концептом важећа естетска категорија.

Реченице овог кустоског концепта: „Да ли је савремена уметност производ фасцинације естетским објектима или простор производње знања?” и „Данас су границе између учења, информисања, естетског геста, политичког чина, забаве и разоноде веома порозне”, позиционирају пројекат Предавање-перформанс у широко поље интердисциплинарне расправе обојене критичко-субверзивним тоном.

И сами наслови у студијама које прате Предавање-перформанс: „Предавање између уметничког и академског дискурса” или „Перформативна предавања као оквир за уметничко деловање” могу послужити као апарати за тумачење и разумeвање актуелног феномена.

Са искуством уметничко-теоријско-политичких и/или дискурзивних пракси овај историјско-уметнички избор представља 15 пројеката који фокусирају културолошке феномене доминантне у стварности масовног потрошачког и медијског друштва.

Роберт Морис (1931), чувени амерички скулптор, најстарији је учесник овог избора са провокативним радом „21,3”, из 1964. године, Андреа Фрејзер у раду „Могу ли Вам помоћи” из 1991/2005. поставља питање односа уметника и институције музеја, Марк Леки је контрoверзна појава на новој британској сцени награђен и престижном Тарнеровом наградом. Група V-Girls перформанс-предавањем Питање о Манеовој Олимпији из 1989. у духовитој форми руга се различитим испразним форумским дискусијама.

Ако вам се ово критичарско ишчитавање поставке Предавање-перформанс учини на први поглед нечитљивим, послушајте кустосе и уметнике, потребно је и стрпљење. Матисова идеја о уметности као удобној фотељи више није применљива. Кустоскиње изложбе су Јелена Весић и Радмила Јоксимовић у сарадњи са Катрин Јентјенс и Ањом Натан-Дорн.