Nastavljajući značajnu programsku orijentaciju promovisanja mladih autora u Galeriji Doma omladine otvorena je prva samostalna izložba Biljane Popović (1978). U sagledavanju stvaralačkog koncepta ove umetnice nisu bez značaja podaci iz biografije. Naime, posle završenih studija vajarstva, Biljana Popović je nastavila svoju profesionalnu edukaciju na specijalističkim studijama, na grupi za Scenski dizajn Univerziteta umetnosti u Beogradu. Ovim aktuelnim interdisciplinarnim umrežavanjem, između ostalog, u praksi je prevaziđena i tradicionalna podela umetnosti i afirmisan njen kontekstualni fenomen. Preciznije, pitanje o redefinisanju uloge medija u umetnosti potvrđeno je kroz medijski nomadizam; aktuelan devedesetih godina minulog veka, medijski nomadizam je svoju vitalnu energiju preneo i u novi milenijum.

U kontekstu ovih recentnih strujanja moguće je locirati i rad Biljane Popović, a njen stvaralački afinitet za skulpturu, ali i scensko i ambijentalno, očiti su u idejnom i vizuelnom konceptu ove postavke. Deo ove integralne vizure je i intrigantan naslov izložbe „Zmija u nedrima” čija se subverzivna konotacija vezuje i za ukorenjenost predrasuda i tradicijsko poimanje žene. Zapravo, Biljana Popović fokusira svoju pažnju na ženu i njeno biće, na fundamentalne odnose koji, bez obzira na spoljne i površne manifestacije prividno relaksirajućih stanja i situacija, u suštini (i stvarnom životu) još uvek su zone patnje, manipulacije, nepravde i teških društvenih klišea.

Od pojedinačnih figura – devojčica na (pravom) biciklu, tinejdžerka na (pravom) gramofonu, ženski aktovi na stubovima organizovani u male ansamble – do upadljive grupe dvanaest aktova, autorka stepenuje tri osnovna životna doba koja se smenjuju od detinjstva i mladosti do zrelosti. Svakako, u izlogu galerije dominira veliki ležeći akt na sofi čija zavodljiva poza prkosno brani pravo na sopstvenu volju. 

Daleko od feminističkih načela, Biljana Popović pitanja individuacije žene situira u zonu sofisticiranih stanja i situacija sugerišući nevelikim dimenzijama figura, položajem tela, izrazom lica, odećom, obućom, frizurom i kompozicionom dinamikom ambijent u kojem je moguće dekonstruisati sporne mehanizme i modele mišljenja.

Na ovim krhkim gipsanim figurama, uz pasaže bojene kose, očiju i usana, ona smelo dodaje različite materijale i predmete/objekte (kanap, čipka, gramofon, bicikl, trosed, skela) koji kao svojevrsne spajalice artificijelnog i realnog, egzistiraju u umetnosti nove predstave kojima su ovi radovi bliski.

Polazeći od premise da svako umetničko delo živi u kontekstu predložene tematike, označavajući ili stvarajući svoj sopstveni prostor unutar tog sistema, Biljana Popović pričom o iskustvu telu i njegovoj topografiji, kroz metaforične situacije i simulaciju ambijentalnog, preispituje stanja ženskog bića kroz prostor i vreme, u lancu životnih iskustava i njihovih tragova.