Настављајући значајну програмску оријентацију промовисања младих аутора у Галерији Дома омладине отворена је прва самостална изложба Биљане Поповић (1978). У сагледавању стваралачког концепта ове уметнице нису без значаја подаци из биографије. Наиме, после завршених студија вајарства, Биљана Поповић је наставила своју професионалну едукацију на специјалистичким студијама, на групи за Сценски дизајн Универзитета уметности у Београду. Овим актуелним интердисциплинарним умрежавањем, између осталог, у пракси је превазиђена и традиционална подела уметности и афирмисан њен контекстуални феномен. Прецизније, питање о редефинисању улоге медија у уметности потврђено је кроз медијски номадизам; актуелан деведесетих година минулог века, медијски номадизам је своју виталну енергију пренео и у нови миленијум.

У контексту ових рецентних струјања могуће је лоцирати и рад Биљане Поповић, а њен стваралачки афинитет за скулптуру, али и сценско и амбијентално, очити су у идејном и визуелном концепту ове поставке. Део ове интегралне визуре је и интригантан наслов изложбе „Змија у недрима” чија се субверзивна конотација везује и за укорењеност предрасуда и традицијско поимање жене. Заправо, Биљана Поповић фокусира своју пажњу на жену и њено биће, на фундаменталне односе који, без обзира на спољне и површне манифестације привидно релаксирајућих стања и ситуација, у суштини (и стварном животу) још увек су зоне патње, манипулације, неправде и тешких друштвених клишеа.

Од појединачних фигура – девојчица на (правом) бициклу, тинејџерка на (правом) грамофону, женски актови на стубовима организовани у мале ансамбле – до упадљиве групе дванаест актова, ауторка степенује три основна животна доба која се смењују од детињства и младости до зрелости. Свакако, у излогу галерије доминира велики лежећи акт на софи чија заводљива поза пркосно брани право на сопствену вољу. 

Далеко од феминистичких начела, Биљана Поповић питања индивидуације жене ситуира у зону софистицираних стања и ситуација сугеришући невеликим димензијама фигура, положајем тела, изразом лица, одећом, обућом, фризуром и композиционом динамиком амбијент у којем је могуће деконструисати спорне механизме и моделе мишљења.

На овим крхким гипсаним фигурама, уз пасаже бојене косе, очију и усана, она смело додаје различите материјале и предмете/објекте (канап, чипка, грамофон, бицикл, тросед, скела) који као својеврсне спајалице артифицијелног и реалног, егзистирају у уметности нове представе којима су ови радови блиски.

Полазећи од премисе да свако уметничко дело живи у контексту предложене тематике, означавајући или стварајући свој сопствени простор унутар тог система, Биљана Поповић причом о искуству телу и његовој топографији, кроз метафоричне ситуације и симулацију амбијенталног, преиспитује стања женског бића кроз простор и време, у ланцу животних искустава и њихових трагова.