U kritičarskoj praksi odomaćeni pojam nova beogradska skulptura devedesetih vezuje se za delovanje Likovne radionice Studentskog kulturnog centra. Naime, grupa mladih vajara koji su u drugoj polovini osamdesetih godina 20. veka završavali svoje klasično umetničko obrazovanje na Likovnoj akademiji, svoje umetničke početke vezuju za rad i delovanje ove radionice. Simptomatično je da njihovo zalaganje za novi kvalitet savremene skulptorske forme nije isključivalo klasične materijale, a izvesne analogije sa novom britanskom skulpturom koincidiraju sa problemskim kontekstom u umetnosti. Nesumnjiva animatorsko-promotivna uloga SKC-a potvrdila se i u kasnijim umetničkim biografijama protagonista nove beogradske skulpture i njihovim izraženim individualnostima.

U tom podsticajnom ambijentu počeo je da stvara i Dušan Petrović (1962). U vremenskom luku od dve decenije on je stekao profesionalnu afirmaciju i ugled, izlagao je samostalno i na relevantnim izložbama u zemlji i inostranstvu, danas je profesor (za vajarstvo) na fakultetu.

Energija mladalačkog entuzijazma vodila je Petrovića u ambiciozne izložbe: tako je od 1988. do 1995. godine priredio čak pet samostalnih izložbi predstavljajući se kao autentična stvaralačka pojava na recentnoj sceni.

Njegov rad „Povratak”, izložen u galeriji SKC-a 1995 – i magična kutija i opsenarski rekvizit – izazvao je veliku pažnju stručne javnosti i svakako je jedno od ključnih dela u savremenoj srpskoj umetnosti te decenije.

Nastavljajući kontinuirano da stvara, ali malo povučen iz žiže javnosti, kroz manje upadljive pojavne forme od samostalnih izložbi, Dušan Petrović nije samostalno izlagao 12 godina.Zato je 2008. godine priredio čak dve samostalne izložbe, a sudeći ponovim skulpturama, u jednom periodu je paralelno pripremao radove za obe izložbe.

Vajari, i ne samo oni, najbolje znaju koliki je mentalni, fizički i materijalni napor pripremanje (jedne) izložbe. Na prvoj izložbi naslovljenoj „Tok”, održanoj marta u Kulturnom centru Beograda, Dušan Petrović je iznenadio i hrabro načinio izlet u zahtevni materijal kao što je staklo, ispitujući njegovu mističnu moć, prostornost, providnost, osetljivost, tajnu.

O Petrovićevoj vanrednoj stvaralačkoj posvećenosti, gotovo pasiji, svedoči i nova, decembarska, izložba otvorena u galeriji ULUS-a. Mada je do sada radio u različitim materijalima (drvo, kamen, bronza, staklo) ipak, može se reći, izvornosti njegovog dela pa i stvaralačkom senzibilitetu najviše odgovara drvo.

Ovu pažljivo koncipovanu postavku čini devet radova – šest skulptura i tri crteža. Galerijom dominira svojim dimenzijama, poetskom lucidnošću i vizuelnom enigmatičnošću rad „Buk”, prostorna konstrukcija čije se dinamične talasaste vijuge od furnira uspinju na gore; u isto vreme, ovi talasi prate oblice rustičnih strana, stepenovanih visina i savršeno uglačanih preseka.

Izvorna skulptorska manuelnost, izvođačka i tehnička perfekcija, poštovanje osobina materijala i njegovih ekspresivnih kvaliteta, kao i dobro pronađen odnos ruka–mašina, superlativi su koji prate ovog vajara i jasno su istaknuti i na ovoj postavci. Podno nizanje, zidni akcenti, horizontale i vertikale u prostoru, uglačane i ispolirane površine, godovi, rustično sa vidljivim radom sekire i dleta, predstavljaju kontrolisani oblikovni procesi pronađenu meru stvari, harmoničan odnos plemenitog i grubog. Prividno jednostavne forme, njihova materijalizacija, volumen, prostor i praznina, čista skulptorska forma i njena vizuelnost i taktilnost ozbiljno su stvaralačko uporište Dušana Petrovića.I naslovima radova: Neboder, Iznenađenje, Poklon, Krošnja, Ogledalo, autor pažljivo strukturira njihovu poetsku dimenziju, čitljivost i komunikativnost.

Ličnost jake individualne karakteristike, Dušan Petrović participira u tzv. proširenom polju savremene skulpture, a njegov stvaralački koncept svojom primarnom logikom korespondira sa vremenom.