Савремена пракса пуна је примера да наши уметници немају лак приступ међународном естаблишменту света уметности, и земљама где постоје велике институције и активности, програми и дешавања, стипендије и резиденцијални боравци, бијенала и галерије, тржиште и колекционари. Међу различитим узроцима и околностима наших, махом маргиналних, позиција пре свега су културни, геополитички и економски разлози. Живимо у ери глобализације и нове расподеле капитала и простора, система вредности и времена.

У овако драстично измењеном контексту и комуникације су постале брзе и једноставније (површније), а дигиталне технологије и интернет су скоро поништили време. Упадљиво измењени културни модели непосредно се рефлектују на уметничку и животну праксу постајући парадигма за нови тип односа између уметности и јавности. По логици ствари, млади уметници – деца дигиталних брзина и глобалне мреже – најбоље учитавају и разумеју нове кодове времена и његове критеријуме. Наиме, осмишљеним стратегијама, мобилношћу и практичним принципом, сада и овде, стварају своје нове пројекте којима истражују социјалне, политичке и/или културне линкове Индивидуе и Другог.

Тако је и млада београдска уметница Катарина Здјелар (1979), за само неколико година боравка у Холандији успела да се умрежи у актуелну уметничку сцену, а своје радове реализовала је in situ боравећи у различитим срединама – од Тиране и Истанбула, до Хага, Њујорка или Бирмингема.

И на домаћем терену Катарина Здјелар је остварила високи уметнички статус, прво наградом Димитрије Башичевић Мангелос (2007) која са рецентне сцене издваја изузетне ауторске појаве. Потом је изабрана да ове године са Зораном Тодоровићем представља Србију у националном Павиљону на Бијеналу визуелних уметности у Венецији. Ако скептици питају колико су ова признања правовремени стваралачки стимуланс а колико бреме велике обавезе, одговор је: у будућности.

Изложба „Speaking through each other’s mouth” у Салону у Париској улици представља пет видео радова Катарине Здјелар, а приређена је поводом поменуте награде Д. Б. Мангелос. Већ сам наслов, који се може превести и „Говорити кроз уста другог”, лоцира проблем у сферу језика и његових комуникацијских моћи и немоћи.

Били су потребни искуство и боравак у популацији миграната и егзиланата у Холандији како би настао рад „Да ли би било у реду да поведем и мачку са собом?” Практичне ситуације када одрасли уче страни језик фокусирале су у овом раду проблем природе језика, његове лингвистичке структуре и животне праксе, односа матерњи језик – други језик, друга мимика и говор тела, други звук.

Један од доминантних радова на овој београдској поставци је видео „There is no is” у којем Јапанка учи да изговори речи „Катарина Здјелар”, а тешкоћом вокализације имена уметнице испитују се осетљиви простори и стање бића, физикалност језика и његови фонетски кодови али и ситуације у којима не помажу ни музикалност језика и његове шифре, ни телесна природа говора, ни научени обрасци понашања.

У основи, радови Катарине Здјелар истражују потребу за комуникацијом, концептуализовану кроз говорни језик – пројектован у фрагментарним природним и произведеним ситуацијама – још увек незаменљиви систем артикулације односа у савременом свету. Дијалози у специфичном времену и простору, као и њихова документарност, фокусирају причу о говорном језику и изгубљености у превођењу, о матерњем језику, идентитету и памћењу, контексту сећања, симулацији историје и издржљивости, мобилности и номадизму, стимулацији путовања и егзила.

Дискурс актуелних кустоских пракси заснива се на концепту истраживања стања и појава, животне праксе; тако уметници стварају искуство, али не обавезно и уметничко дело, а контекст и експеримент фокусирају најчешће фрагмент културног, социјалног или политичког миљеа. У том миљеу аутор је са ангажованим ставом а истраживање етичких принципа је испред естетичких. Артикулишући пролаз индивидуе кроз приватни или јавни простор, Катарина Здјелар актуелизује однос друштво–појединац и подсећа на димензије концепта глобализације и нове рецесије. Њен рад може импресионирати и/или провоцирати. Нема равнодушних.